Formula za viši standard
Da bismo krajem sledeće decenije dostigli prosečni dohodak po stanovniku regiona jugoistočne Evrope (JIE), godišnja stopa rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), to jest svega stvorenog u Srbiji, trebalo bi da dostigne najmanje pet odsto.
Ovo pod uslovom da privredni rast zemalja JIE u tom periodu bude do tri odsto godišnje.
Navedenu formulu za dostizanje brzine ekonomskog rasta zemalja u okruženju juče su javnosti saopštili autori izdanja Ekonomskog instituta „Makroekonomske analize i trendovi” (MAT).
Kao što je „Politika” juče pisala, u poslednjih pet-šest godina naša zemlja je ostvarila ukupni privredni rast od oko šest odsto, dok je, u isto vreme, prosečan rast zemalja centralne i istočne Evrope bio 15 odsto, a Rumunije čak 25 procenata.
Prema rečima Stojana Stamenkovića, koordinatora istraživačkog programa MAT-a, naš cilj mora biti održiv visoki privredni rast, a on je moguć samo ako bude oslonjen na rast produktivnosti.
– Pretpostavke ovakvog poželjnog rasta su ubrzani rast investicija, modernizacija infrastrukture i efikasniji javni sektor, tehnološki modernizovana industrija kao nosilac robnog izvoza, kvalitetnije obrazovanje i aktivna primena znanja – naglasio je Stamenković.
Ali to nije sve. Za stabilan dugoročan privredni rast u narednom petogodištu trebalo bi obezbediti oko 3,5 puta brži realni rast investicija u odnosu na potrošnju, što je uslov da one u kratkom roku dostignu udeo od 25 odsto BDP-a. Stamenković ukazuje da bi njihov prosečan godišnji rast u naredne četiri godine morao da iznosi 11-12 odsto. Ključna pretpostavka za to je dalje poboljšanje rejtinga zemlje.
– Stopa rasta potrošnje mogla bi da se izjednači sa stopom rasta BDP-a tek kada investicije dostignu udeo od 25 odsto BDP-a, znači sredinom naredne decenije – ukazuje Stamenković.
Ukoliko bi se udeo stranih direktnih investicija zadržao na 30 odsto ukupnih investicija, imali bismo prostor za finansiranje deficita razmene, ekspanziju unutrašnje tražnje i povećanje potrošnje.
Ukupan spoljni dug, što je drugo ime za ukupan dug države i privatnog sektora u stranoj valuti, jeste „na stabilnoj opadajućoj putanji”, kažu autori, ali je rizik u visokim otplatama privatnog duga. Zato bi neophodni rast investicija morao da se zasniva na bitnom povećanju udela domaće štednje, a potom i na SDI.
– Ključni strukturni problem Srbije je nizak tehnološki nivo proizvodnje koji ne stvara rast – kaže Stamenković. – Zbog toga naglašavamo da subvencije za otvaranje radnih mesta ne povećavaju investicije koje će stvarati konkurentnu privredu. One u tom pogledu mogu biti i kontraproduktivne.
Autori takođe ukazuju da država ne treba direktno da usmerava investicije u privredi, već da stvara uslove u kojima će investitori odlučivati o svojim ulaganjima. Državno „planiranje” potrebne strukture sukobljava se sa brzinom promena tražnje, tehnološke modernizacije i konkurencije na tržištu. Država mora da se stara o razvoju infrastrukture i investiranju u nju. Para za to sada ima, a uskoro će državi na raspolaganju biti i 417 miliona evra od koncesije Aerodroma „Nikola Tesla”.
Autori MAT-a napominju da ni u 2017. godini nisu do kraja iskorišćena sredstva u budžetu namenjena kapitalnim investicijama. Ne zato što nije bilo dovoljno priliva, nego zato što nije bilo projekata za ulaganje tih sredstava u celini. Država je u 2017. potrošila samo dve trećine novca namenjenog izgradnji infrastrukture. Mnogo je prepreka na putu ostvarivanja željenog rasta u narednoj deceniji.
– Sve ovo što je navedeno za naredne godine ni u kom slučaju nije prognoza i teško je ostvarivo – upozorava Stamenković.
Pored pitanja da li ćemo za održiv rast narednih godina imati dovoljno struje, pitanje je i da li ćemo imati dovoljno radne snage, jer „već od 2027. ulazimo u ozbiljnu krizu tržišta rada” ekonomisti preporučuju da se rešenje traži u poboljšanju obrazovanja i prilagođavanju na tržištu rada.
Ali i „u penzionom sistemu i pomeranju starosne granice penzionisanja”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
