Opasna sestra Hun
Od našeg specijalnog izveštača
Masikrjong – Putevi su izgleda veliki problem u Severnoj Koreji. Kada se putuje onim kojim sam ja išao od Pjongjanga ka Vonsanu, tih 200 kilometara na istok, bubrezi otpadaju. Put je betonski, ko zna kada je rađen, automobil naprosto odskače i udarate glavom o plafon vozila. Dok vozač pevuši revolucionarne pesme i ne sekira se zbog puta, koji ima četiri trake, prizori se nižu. Od skromno obučenih seljaka koji idu uz ivice puta – očito je manjak autobusa ili je pešačenje jedini način prebacivanja, do grupice ljudi koji čuče uz potporni stub puta i greju se potpaljenim šibljem. Niko ni da pogleda vozilo koje prolazi, neka stoička i tužna patnja ogleda se na licima. Samo tupi pogled ka tlu.
Teško je strancu da pronikne u dušu Korejaca, onih na severu, verovatno i onih na jugu, isti je to narod. Ovi na severu godinama su pod žestokim sankcijama i možda su čula već otupela. Kao što mi reče prof. dr Ri Jong Huk, predsednik korejskog Centralnog instituta za nacionalno ujedinjenje i predsednik parlamentarne grupe prijateljstva Severna Koreja – EU, nijedan američki špijunski satelit u svemiru ne može da zaviri u duše Korejaca. Posebno ne ovih na severu.
Dok kroz zaleđeni prozor automobila posmatram visoke planine koje promiču, razmišljam o jutrošnjoj poseti Muzeju revolucije. Treba zaista posetiti muzeje u Pjongjangu, videti kako su organizovani, kakve su postavke i kako u njih u organizovanim grupama dolaze vojska, radnici i omladina. I shvatiti kako se na primerima 15 godina ratovanja sa Japanom i tri godine rata sa SAD odgaja današnji borbeni i patriotski duh Severnokorejaca.
Zgrada Muzeja revolucije velika je kao beogradska Arena, u njoj je hronološki poređana ratna istorija korejskog naroda, od prvog sukoba sa jednim američkim ratnim brodom još 1886. godine do nuklearnih proba Pjongjanga 2006. i 2009. U jednoj sali prikazane su tajne podzemne baze revolucionarne partizanske vojske, tuneli u kojima su spavaonice, skladišta oružja, municije, hrane i goriva, učionice, bolnica, kuhinje, komandni centri, perionice, pa čak i prostorije za sušenje veša. U kuhinji iznad ognjišta vije se i dim, ispod kazana simulacija vatre. Partizanska vojska ratovala je i takvim maskiranjem i manevrom ispod zemlje. Narod u Aziji majstor je podzemnog ratovanja, to su dokazali Vijetnamci, na zaostaju ni Severnokorejci.
Dok prolazimo pored planina visokih i preko 2.000 metara, pitam se šta su sve ispod zemlje od 1953. do danas mogli da izgrade i smeste vojnici armije Severne Koreje. Kompletnu odbrambenu infrastrukturu, sve elemente za preživljavanje i u slučaju atomskog rata. Ako u dubini planina godinama kopate tunele, a iznad vas su stene debele i po dva kilometra, bezbedni ste od udara svih američkih konvencionalnih bombi tipa GBU-57. Možete da pokušate samo s atomskim bombama, naravno – ako ste ludi da to uradite, pošto nikakav američki globalni raketni udar neće uništiti sredstva odmazde Severne Koreje. Gledajući ove planine, siguran sam da Pjongjang sve ove godine nije gubio vreme.
Brzinu reagovanja vrlo efektno demonstrirao je i u slučaju nuklearnog programa. Naime, Severna Koreja imala je potpisani sporazum sa SAD, sa Klintonovom administracijom, da zaustavi svoj nuklearni program, da ugasi atomski reaktor, a da će zauzvrat dobiti određene količine nafte i civilnu nuklearnu tehnologiju. I Pjongjang je svoj deo obaveze izvršio, Međunarodna atomska agencija sa sedištem u Beču to je i potvrdila. Onda je administracija predsednika Buša jednostrano poništila sporazum sa Pjongjangom. I šta je preostalo Severnoj Koreji? Da obnovi vojni nuklearni program. I to su uspeli za samo tri godine. Prva atomska proba izvršena je 2006, druga 2009. godine. Do sada su izvršili probe četiri atomske i dve hidrogenske bombe. Administracija predsednika Buša mlađeg prvi je i direktni krivac za sadašnju krizu na Korejskom poluostrvu. Vašington je stvorio severnokorejsku atomsku bombu. Stara taktika – stvori krizu i onda upravljaj njome. Samo što kriza može izmaći kontroli. Jer, Pjongjang odbija razgovore samo o svom nuklearnom oružju i traži da se istovremeno razgovara i o američkom atomskom oružju u Južnoj Koreji. To je i logično – vi imate atomsko oružje sa svoje strane granice, a ja ne bih smeo uopšte da ga imam.
Severnokorejci su veoma ponosan narod, čak su u izvesnom smislu i nacionalisti. Nema brakova sa drugim nacijama, kažu da im je istorija pokazala da nije dobro kada se „meša krv”.
– Pa kako ste onda poženili one američke oficire, koji su tokom Korejskog rata prebegli na vašu stranu? – upitao sam svog prevodioca i pratioca druga Hvang Jon Huna, inače oficira iz međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta Radničke partije, drugim rečima – druga iz tajne službe.
– Vrlo smo ih jednostavno oženili, ali ne Korejkama, već Japankama i Indonežankama.
– Pa, gde ste njih našli?!
Samo se nasmejao. Njegova sestra, drugarica Hun, kustos je i rukovodilac Muzeja revolucije, specijalista za postavku o nuklearnom programu Severne Koreje. Strast koju je pokazala objašnjavajući mi zašto su morali da naprave svoju atomsku bombu navela me je da je upitam koga Severnokorejci više mrze: Japance ili Amerikance?
– I jedne i druge jednako – bio je odgovor drugarice Hun.
Već je padao mrak kada sam stigao u planinski hotel „Masikrjong” u istoimenom skijaškom centru. Hotel sa pet zvezdica, napolju grtalice pod reflektorima čiste skijaške staze, muzika na otvorenom prostoru, porodice sa decom dolaze na večeru, ski-servis ima sve što treba da ima. Četvoročlana porodica za sedam dana sa ski-pasovima treba da izdvoji oko 70 dolara.
Pojeo sam najbolji biftek u biber-sosu, pre njega nekakve trave i pastrmku. Hteli su da mi donesu još neke đakonije, od nekih drugih trava, ali nisam više mogao.
Sutra ujutro idem da se skijam. Kad već oni u Južnoj Koreji otvaraju zimsku Olimpijadu, i „Politika” će u Severnoj Koreji da otvori svoju.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
