Sve gori odnosi između SAD i Rusije

Do prvih ruskih žrtava američkih napada u Siriji takođe nije došlo za vreme Obame, već za vreme aktuelne administracije SAD. Iako Vašington i Moskva godinama ratuju u Siriji, do njihovog direktnog sukoba došlo je tek pre nekoliko nedelja, kada su američke snage ubile više desetina ruskih plaćenika povezanih sa ruskom vojskom. Otprilike u isto vreme, Pentagon je predstavio novu nuklearnu strategiju, apostrofirajući Rusiju kao najveću bezbednosnu pretnju po SAD.

Nuklearna doktrina Donalda Trampa, ili bolje rečeno njegovog ministra odbrane Džejmsa Matisa, zasniva se na oslanjanju na takozvane male atomske bombe, koje bi Vašington mogao da upotrebi u slučaju da Rusija istim oružjem gađa američke saveznike u Istočnoj Evropi. Odgovor je stigao pre dva dana, kada je šef Kremlja saopštio da je Rusija razvila ili da razvija „nevidljivo” nuklearno oružje koje može da pogodi bilo koju tačku na planeti (pa i Ameriku) i zaobiđe američki antiraketni štit raspoređen u Evropi i Aziji.

Nema odbrane od takvog oružja, poručio je Vladimir Putin Vašingtonu i Severnoatlantskoj alijansi. U ocenama ruskih komentatora i medija poput „Sputnjika” veličane su „nove Putinove rakete koje su zaprepastile svet” i podvodni dronovi koji mogu da razore Floridu, gde Donald Tramp često obitava. Pentagon je posle toga saopštio da je Amerika odavno upoznata sa arsenalom koji Rusija razvija, dok su se brojni američki stručnjaci i redakcije zapitali da li to oružje uopšte postoji, podozrevajući Putinov blef.

Čak i da je sve ono što je ruski predsednik prikazao u kompjuterskim animacijama stvarno proizvedeno i testirano, to opet neće promeniti odnos snaga između dve zemlje, koje u svakom slučaju imaju dovoljno nuklearnog naoružanja da sravne jedna drugu, ocenjuje „Vašington post”. „Forin polisi” piše da je tehnologija krstarećih raketa sa atomskim energetskim blokom, kojom se šef Kremlja pohvalio, bila poznata SAD još šezdesetih godina, ali da se od nje odustalo jer je bila „suluda”.

Zbog toga je Putinov govor američkim medijima zanimljiv pre svega kao povratak hladnoratovske retorike, koja povećava tenziju između dve prestonice.

Pojedini autori zaključuju da je Kremlj sasvim odustao od ideje da bi odnosi između Rusije i Amerike mogli da se poboljšaju u Trampovoj eri. Sve američke tajne službe tvrde da je Moskva propagandnim i hakerskim aktivnostima intervenisala na izborima u SAD na strani tadašnjeg republikanskog kandidata. Specijalno tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv 13 građana Rusije i tri tamošnje kompanije zbog mešanja i istražuje navode da je Trampov štab šurovao sa Rusima. Iako istražitelji još nisu pronašli dokaze da su njujorški milijarder i Moskva radili u dosluhu, predsednikovi protivnici uporno izjavljuju da je on bezmalo pa Putinov korisni idiot.

Tvrdnje potkrepljuju činjenicom da njih dvojica nikada ništa ružno nisu rekli jedan o drugom, dok je Trampova oponentkinja na izborima Hilari Klinton upoređivala Putina sa Hitlerom. Šef Bele kuće mnogo je puta izjavljivao da je vreme za otopljenje odnosa sa nekadašnjim hladnoratovskim rivalom, ali je on verovatno jedini član administracije koji se još makar i verbalno zalaže za to. Ministar Matis, savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster i državni sekretar Reks Tilerson iznose sasvim drugačija viđenja.

Posle svega što se izdešavalo u poslednjih godinu dana, reklo bi se da je za Moskvu mešanje u američke izbore na Trampovoj strani bilo promašena investicija. Kremlj će doživeti da Amerika pošalje teško naoružanje Kijevu tek kada je na njeno čelo došao čovek koga je Putin navodno tamo doveo. Zato se sve češće čuje mišljenje da se izborna intervencija Rusima vratila kao bumerang – iz straha da će je optužiti za izdaju, američka vlada moraće da odustane od detanta, čak i od najmanjih koraka u tom pravcu, koji ni kod jedne druge administracije, izuzev Trampove, ne bi pobudili sumnju.