ponedeljak, 19.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:29
ZANIMLjIVA SRBIJA

Železničari simbol Lajkovca

U predratnoj Jugoslaviji ovdašnja stanica je imala 41 kolosek, lokomotive su kroz nju prolazile na svakih deset minuta, a danas su peroni pusti
Autor: Miroslav Stefanovićpetak, 30.03.2018. u 18:15
(Фото М. Стефановић)

 Pričati o Lajkovcu, a ne pomenuti prugu, koloseke, lokomotive i železničare je neoprostiv greh. U stvari, to je nemoguće, jer je ova kolubarska varoš i nastala zahvaljujući železničarima. Pruga Zabrežje–Lajkovac–Valjevo proradila je 14. septembra 1908. godine, a već tada su mnogi snalažljivi i pronicljivi trgovci počeli da kupuju zemlju u blizini železničke stanice, da grade kuće i šta bi drugo nego – kafane.

Lajkovac i njegova pruga dospeli su u legendu zahvaljujući čuvenoj pesmi „Ide Mile lajkovačkom prugom” koju su 1981. snimili na ploču braća Tomislav i Andrija Bajić.

Ko je Mile iz čuvene pesme

– Dugo se polemisalo ko je Mile iz te čuvene pesme. Bilo je svakojakih nagađanja i pretpostavki, da bi se na kraju došlo do zaključka da je Mile zapravo svaki Kolubarac, Tamnavac, Šumadinac, tako nazvan iz milošte – pojašnjava Milutin Ranković, direktor Turističke organizacije Lajkovca. – Pesma je u principu ženska i upućena je svom Milu – milom, dragom. To srećemo i u drugim izvornim pesmama: „Mile, Mile, šubara te kvari“, „Ide Mile putićem i peva“...

O toj čuvenoj pesmi i danas se piše i priča, zbijaju se šale, strancima obično nije jasno „zašto Mile ide prugom, pa još i sa jednim drugom“, a Lajkovac nastavlja da traje i da se razvija. Danas je to mesto sa oko 5.000 stanovnika, na sat vremena od Beograda. Autobusom, naravno. Vozova ima, ali ni približno kao nekad. Zato ćete stare Lajkovčane rastužiti i obradovati čim zapodenete priču o vremenu kad je ovde sve vrvelo od vozova i putnika. Vole oni da se o tome pripoveda, a ipak su tužni što je sve to samo prošlost i što je železnička stanica sada više pusta nego što u nju pristižu vozovi.

A, nekad? Zlatno doba, kažu vremešni Lajkovčani. U predratnoj Jugoslaviji ovdašnja stanica je imala 41 kolosek, a lokomotive su kroz nju prolazile na svakih deset minuta. S prugom je u ovo mesto stiglo i 26 nacija. Dok nisu ukinuti pruga uskog koloseka i popularni voz „ćira”, dakle negde do 1969. godine, ovde je radilo oko 1.500 železničara. Bio je to pravi mravinjak od putnika, železničara, vozova... Pištale su i tutnjale lokomotive, prevozila se svakojaka roba, pristizali ljudi iz mnogih delova tada velike zemlje, pa i van njenih granica. Ako ste hteli u Višegrad, Sarajevo, Dubrovnik u Lajkovcu ste morali da presedate.

Pileća čorba za ministra saobraćaja

Tamo gde su putnici, pruga, stanica, tamo su i kafane. Tvrdi se da ih je krajem tridesetih godina ovde radilo 11. U kafanu poznatiju kao železnička restoracija, koja i danas radi, na pileću čorbu je dolazio Mehmed Spaha, ministar saobraćaja Kraljevine Jugoslavije i tadašnji ban Drinske banovine.

Zore je u toj istoj kafani dočekivao i legendarni Mika Petrović Alas, kao i mnogobrojni putnici, jer su se tu ukrštala četiri kraka pruge uskog koloseka: za Aranđelovac, Mladenovac, Beograd i Sarajevo.

Vozovi su nekad stizali na vreme, a nekad kasnili, ali je u staničnoj restoraciji uvek bilo jela i pića u izobilju, i to po povoljnim cenama. Nudilo se vruće jagnjeće i praseće pečenje, gulaš, paprikaš, čorba i svakojake sezonske salate. Pre jela se pila rakija „desetka“ sa 25 stepeni alkohola. Bilo je tu i stranih pića koje su železničari, samo njima znanim putevima, dopremali u „svoju“ kafanu. Od domaćih vina najviše su se tražili crno i ružica, dok je belo služilo za špricere sa soda vodom.

I danas se, naravno u kafani, prepričava kako su pripadnici Udbe „prevaspitavali“ mašinovođe da vozovi ne kasne. Elem, udbaš bi čekao voz i kad bi video da kasni, peo se u staničnu kancelariju. Čim bi voz stigao, mašinovođu su odmah sprovodili do njega. Ovaj bi ga dočekivao okrenut leđima. Muk je trajao desetak minuta, a onda bi usledio šamar mašinovođi i neizbežno pitanje: „A, sad pričaj... zašto voz kasni? Je l’ to sabotaža?“ Kažu da su posle toga vozovi stizali u minut.

Lajkovac je lepa varošica kojoj je Valjevo nadohvat ruke, makar što su mnogi, zbog posla, studiranja, trgovine usmereni ka Beogradu. Plodna je ovde zemlja, živi se od poljoprivrede i stočarstva. Kolubara ume da bude nezgodna, ume da poplavi, kao 2014. godine. Slična poplava upamćena je i jula 1926. kada je seljacima odneta sva letina, a pod vodom se našla i pruga. Ponosni su ovdašnji meštani na manastir Bogovađu i na spomen-crkvu Sv. Đorđe u selu Ćelije.

– Pruga uskog koloseka, kojom je vagone vukao stari voz „ćira“, stara okretnica za lokomotive, ložionica, vodotoranj, poznatiji kao Buzometar, simboli su po kojima je Lajkovac prepoznatljiv više od jednog veka – napominje Ranković.

Ponosni na Kolubarsku bitku

Lep je ovaj deo kolubarskog podneblja, vredni su, ali i hrabri njegovi stanovnici. Na glasu su po junacima i po bitkama, od kojih je Kolubarska bitka najpoznatija. Poznat je kraj i po vodenicama, ostacima rimskih naseobina, po tragovima srednjovekovne Srbije, Prvog srpskog ustanka, Prvog i Drugog svetskog rata. U Jabučju, Skobalju, Nepričavi i Bogovađi vidljivi su tragovi rimskog carstva. Teritorija opštine je prava riznica arheoloških lokaliteta, od kojih je najpoznatiji Anine u selu Ćelije, na oko kilometar od ušća reke Ljig u Kolubaru.

O „ćiri”, pruzi, dosetkama, o onome što se događalo u kafanama između dva voza često su svedočili stari Lajkovčani. Neka od tih kazivanja zabeležena su u publikaciji „Vreme kad je Mile išao lajkovačkom prugom”. I, zašto je išao baš prugom, pitamo našeg domaćina Milutina Rankovića?

– Pruga uzanog koloseka bila je idealna za meštane, jer se u to vreme oskudevalo u suvim putevima i mostovima – odgovara on. – Voz je išao sporo i nadaleko se čuo, tako da je naš Mile mogao blagovremeno da se skloni. Znao je da, za razliku od puteva, ovde ne može da upadne u neki jendek ili da od pešačenja bude prašnjav i kaljav.

Pesma je ostala, legenda i nagađanja traju, vozovi još tutnje, stanična restoracija, odnosno kafana, radi, a Lajkovčani grabe dalje, nastojeći da im život bude lagodniji, a budućnost izvesnija.

Ponosni na književnika

Najpoznatiji Lajkovčanin svakako je književnik Radovan – Beli Marković. Autor je mnogobrojnih kratkih priča, novela, pripovedaka i romana. U varošici ga svi oslovljavaju sa književnik. Njegove pripovetke uvrštene su u antologije štampane na srpskom, engleskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja. Živi u ovoj varošici i neumorno stvara.


Komentari0
c3799
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja