Trampov obrt prema Iranu

Šta Trampa navodi da u maju SAD jednostrano izvuče iz sporazuma o nuklearnom programu sa Iranom, koji se smatra jednim od najvećih dostignuća spoljne politike Baraka Obame, a da je sada pripravan da direktno sedne sa Rohanijem, sa kojim je bivši šef Bele kuće razgovarao telefonom ali se nikada nisu sastali?

Da li je pristanak na pregovore bez preduslova odgovor na prošlonedeljnu poruku iz Teherana da američka administracija mora „zauvek” da odustane od ideje „jednosmernih pregovora sa Iranom pod senkom pretnji”?

Šta mogu da budu motivi Trampovog kopernikanskog obrta kada američki predsednik namerava da 6. avgusta aktivira najavljeni paket sankcija, koje najviše pogađaju iranski izvoz nafte, ali i zemlje koje nameravaju da nastave da je uvoze?

Saznanje da pretnje po pravilu homogenizuju 82 miliona Iranaca i jačaju tvrdo krilo teokratske vlasti, koje je protiv bilo kakvog otvaranja zemlje prema Zapadu? Ohrabrenje reformskim snagama predsednika Rohanija, što bi, u konačnoj kalkulaciji, moglo da vodi obaranju tvrdog režima? Sasvim moguće.

Pokušaj ublažavanja razmimoilaženja sa najbližim zapadnim saveznicima, koji su za očuvanje bečkog nuklearnog dogovora iz 2015. i protive se američkim sankcijama? Malo verovatno.

Da li prvo čvrstinom a sada nuđenjem spektakularnog susreta Tramp pokušava da ublaži salve kritika, kako svojih republikanaca tako i demokrata, posle samita sa Vladimirom Putinom i senatskih i drugih istraga ruskog mešanja u predizbornu kampanju, što mu je, tvrde kritičari, donelo pobedu na predsedničkim izborima? Gotovo sigurno.

Sve se događa u vreme kada je Trampova administracija, uz angažman državnog sekretara Majka Pompea i savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, pokrenula agresivnu kampanju protiv režima u Teheranu.

Trampov moto je da neprijateljski raspoložene države prvo izoluje i podvrgne političkim, finansijskim i drugim pritiscima, a da potom ponudi dijalog. Predsednik smatra da, posle oštrine, koju je pokazao, najave kaznenih mera i povlačenja 50 evropskih kompanija, koje su zatvorile operacije u Iranu u strahu od američke odmazde, „Iran nije isti”.

Tramp je uveren da su kampanja „vatre i besa”, pretnje ratom i destabilizacijom navele režim u Pjongjangu da pregovara o nuklearnom i raketnom programu, i da će tako biti i sa Iranom. Kalkulacija je veoma rizična.

Tramp je pre ponude da se sastane sa Rohanijem nagovestio da je spreman da „napravi stvarni sporazum, ne sporazum koji je sklopila prethodna administracija, koji je bio katastrofa”.

„Ukoliko izvučemo nešto što bi bilo značajno, ne da trošimo papir, što je bio onaj sporazum, svakako bih bio spreman za susret”, kaže Tramp.

Teheran nije bio impresioniran.

„Uz sadašnju Ameriku i takvu politiku, definitivno nema mogućnosti za dijalog i angažovanje, a SAD su pokazale da su potpuno nepouzdane”, izjavio je portparol iranskog ministarstva inostranih poslova.

Zasad je nepoznato kakav je stav vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija, koji kontroliše armiju, službe bezbednosti, sudstvo, spoljnu politiku i ključne vladine institucije, a poznat je po snažnom nepoverenju prema američkoj vladi.

O čemu bi onda razgovarali Tramp i Rohani? Sasvim je nerealno da se Teheran saglasi sa zahtevom da se opet pregovora o nuklearnom sporazumu, koji je sklopio sa pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačkom.

Da li bi tema mogla da bude debata o „promeni ponašanja iranske vlade”, kako američka očekivanja definiše državni sekretar Majk Pompeo? Iluzorno.

Tramp je neprestano obećavao da će sprečiti širenje iranskog uticaja po Bliskom istoku, stavio se na stranu Saudijske Arabije u šiitsko-sunitskom rivalstvu, ali šta su SAD konkretno učinile? Svakako ništa u Siriji, još manje u Jemenu. Kada je retorika zaoštrena, iz Teherana je stigla poruka:

„Amerika treba da zna da je mir sa Iranom majka svakog mira, a da je rat sa Iranom majka svih ratova”, poručio je Rohani. Tramp je, po svemu sudeći, shvatio da se ne radi o praznim rečima.

Izvesno je da predlaganjem direktnog dijaloga Tramp pokazuje da nema nameru da se upušta u haos koji bi izazvalo bombardovanje Irana, iako njegova administracija planira raspoređivanje moćne vojne sile po Persijskom zalivu.

Istovremeno, dok Irancima nudi susret, Tramp pokušava da oživi „arapski NATO”, političko, vojno i bezbednosno savezništvo šest zemalja Persijskog zaliva, Egipta i Jordana kako bi se blokirala „iranska ekspanzija” i pokušaji „destabilizacije regiona”. Sada rizikuje da razgori sumnjičavost saveznika, kao što su zakleti neprijatelji Irana a Trampovi omiljeni bliskoistočni saveznici – Izrael i Saudijska Arabija.

Ponuda susreta uz aktiviranje američkih sankcija, kao i u slučaju Severne Koreje, potvrđuje ironiju da Tramp nije uspostavio praktičnu politiku usklađenu s njegovim rečima.

Vruće-hladno, katastrofalno napuštanje  sporazuma o nuklearnom programu u maju a sada predlog za susret koji bi bio prvi od rušenja šaha Reze Pahlavija, sve to je više izraz taktike ispunjene simbolima nego ozbiljne strategije.