Počinju vesti ovih dana istim slikama i neprilikama. Duge kolone vozila stoje na graničnim prelazima. Tri sata, pet sati, sedam sati... Horgoš, Kelebija, Batrovci, Gradina, Gostun... Reporteri snimaju i pitaju nevoljnike koliko čekaju, oni, oznojeni, ozlojeđeno mrmljaju na raznim jezicima, kolutaju očima... Komandiri granične policije su obavezan dekor. Deklamuju da je talas turista u sezoni nagrnuo, pa koliko ih je prešlo u poslednjih 24 sata, savetuju putnike da koriste „alternativne prelaze”.
Kao da narod ne zna da je sezona. Zna, ali ti putnici prate kolonu, a ne lokalne mape i radno vreme tih malih graničnih punktova. Gužve su iste i za Božić i za Uskrs, i pred letovanje i na kraju letovanja, godinama unazad. Ružna slika odlazi u svet, a putnicima ostaje u lošem sećanju. Deca uplakana, majke često bez dovoljno vode i hrane.. Doduše, sjatili su se i prodavci, pa prodaju flaširanu vodu i sokove za po dva i tri evra. Što duža kolona, veća cena. Biznis na užarenom asfaltu, za snalažljive, bez PDV-a i osećaja za humanost.
Zašto su opet zastoji i godinama iste slike a ništa se ne čini? Objašnjenje da je vozila mnogo a da su prelazi usko grlo notorna je glupost. Dug, spor carinski i policijski pregled jedini je uzrok. Ne stoji ni objašnjenje da je to zato da im šverceri ne bi promakli, jer šverceri švercuju cele godine. Da hvataju migrante i teroriste – isto je neodgovarajuće razjašnjenje. Proći će oni ili neće na sasvim drugi način, ako naume. Krstim se kad slušam nekakve stručnjake, penzionisane profesore saobraćaja, koji savetuju da policajci i carinici izađu iz kućica i krenu uz kolonu pa da je tako ubrzaju.
A svaki laik zna da bi, kada bi taj pregled, umesto pet ili deset minuta po vozilu, trajao samo minut ili i kraće, sve bilo deset puta brže. Time i bezbolnije. S mnogo manje umornih i nervoznih vozača, a dobro se zna šta to znači. Srbija je za mnoge od njih tranzitna zemlja i ako nas turisti upamte kao crnu tačku na ruti, to će nam biti mnogo mnogo veći problem i antireklama od ćara što smo uhvatili nekoliko švercera.
Ima li neko u državi da naredi: „Puštaj, propuštaj...”? Da ne zaviruju u svaki gepek s rukama na leđima, ležerno i sistematski, ali i da mahnu porodicama sa sitnom decom uz osmeh i želju da stignu tamo gde su naumili. I da se poveća broj službenika na frekventnim prelazima, a da se na auto-putevima i koridorima istaknu na tri jezika uputstva putnicima gde i kako da brže pređu ako idu za Hrvatsku, Mađarsku, Grčku, Tursku...
U Evropu bismo bez granica, a nismo ukinuli vežbanje strogoće nad turističkim i gastarbajterskim karavanima, kao da su peta, a ne prva i najvažnija kolona. Valjda je bolje da ostave pare u restoranima kraj puta i pričaju lepo o Srbiji nego da reše da nas zaobilaze zbog naše tromosti.
