Taj magnet kad uhvati, ne pušta

Pomama za zlatom kroz istoriju je imala i ima svoje talase, nalete i padove.

Proključalo je polovinom 19. veka. Priča između legende i istorije kaže da je izvesni drvodelja Džejms Maršal iz Nju Džersija 1848. godine, radeći na izgradnji rečne vodenice u planinskom vencu Sijera Nevade u Kaliforniji, otkrio zlatnu rudu, a glas se raširio brže nego prerijski požar. Pohrlile su kolone kopača, avanturista i probisveta željnih bogatstva, a stanovništvo u dolini Sakramento za nekoliko godina umnogostručilo se. Ta najezda na Kaliforniju smatra se jednom od najvećih svetskih migracija. A što ti je sudbina, ni Maršal ni Džon Siter, na čijem se zemljištu ispiralo i prekopavalo, nisu se obogatili, već su skončali u bedi, sastavljajući kraj s krajem.

Otkriće velikih količina zlatnog grumenja „zlatne groznice” dovodile su i 1888. godine hiljade ljudi u Zapadnu Australiju, pa na samu kanadsko-aljasku granicu i reku Klondajk, 1897, potom u Novu Gvineju, 1926.

Za sve „zlatne groznice” važi jednostavna istina. Nikada nije bilo lako pronaći zlato. Ali, srećnike kojima je to pošlo za rukom, čekalo je mnogo veće iskušenje, da sačuvaju živu glavu i vrate se kući, sa zlatom ili bez njega.

U Srbiji je poznato da je oblast u dolini Peka važila i važi za predeo koji je bogat zlatom. Eksploatacija iz rečnih nanosa Peka počela je još u vreme Rimljana. Posle oslobađanja od Turaka, eksploatacija zlata obnovljena je krajem 19. veka u vreme Kraljevine Srbije, a zatim i u Kraljevini Jugoslaviji, pa i u socijalizmu, u „zlatno Titovo doba”.

U tu svrhu korišćeni su specijalni bageri za vađenje zlatonosnog peska. Mnoge porodice se generacijski u tim krajevima bave ispiranjem zlata. S promenljivim uspehom, ali i dovoljnim dokazom da od tog zanata može da se živi. Danas se firme za ispiranje zlata registruju kao stari zanati. Potrebna je posebna dozvola Ministarstva za rudarstvo i energetiku da bi neko postao legalni pronalazač zlata.

A predanjima, pričama i bajkama o tome ko je koliko pronašao nikad kraja. Više je danas onih koji tragaju kod nas za već pronađenim zlatom, sakrivenim ćupovima i nakitom, nego onih koji po potocima ispiraju korita. Tragači veruju da postoje mesta koja čuvaju svakojako blago, od ćupova s zlatom do zlatnih kovčega. Stanovnici ovih prostora su mnogo puta morali da spasavaju glavu, a velike i male riznice skrivali su na teško dostupnim mestima u nadi da će se jednog dana vratiti. Ta očekivanja su često ostajala puste želje, pa su širom Srbije ostale bezbrojne skrivnice koje čuvaju svakojako blago. Bar tako govore „zlatari”, kako se u narodu nazivaju tragači za blagom.

Njih je najviše u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, gde je potraga za skrivenim riznicama deo folklora. Mnogo pre nego što su detektori metala stigli na naše prostore, bilo je onih koji su se, po predanjima i nekakvim znacima pentrali na litice i stene, ulazili kao najbolji speleolozi u pećine i dubodoline verujući da će baš njima da se sreća osmehne i da se domognu skrivenog rimskog, turskog ili hajdučkog blaga.

Boja zlata je magnet, niko na njegov sjaj nije imun, a periodično se rašire priče gde bi to moglo da ga ima. Pre nekoliko godina je bila priča da je planina Rogozna puna zlata, te da imena selima nisu davana tek tako jer u sebi sadrže tu reč: Zlatarevina, Zlatni Laz, Zlatare, Zlatni Kamen, Zlatište.

Nedavno je prostrujala vest da bosanska kasaba Vareš leži na rudniku zlata. Eto nove trke.