Uz  „Politiku” nisam učio samo da čitam, ja sam je i prodavao pre rata ispred Druge muške gimnazije i tako zarađivao prvi novac. Sećam se i čika Diše koji je radio u podrumu kuće, tu je primao oglase i prodavao novine. Jurio sam tada sa svojim drugovima sa Dorćola u kasnim satima ulicama Beograda i raznosio sveže primerke sutrašnje „Politike”. Beograd je tada bio otmeni stari gospodin, prava evropska metropola...

Ovako se beogradski „večiti mladić”, glumac Vlastimir Vlasta Velisavljević priseća vremena kada je počelo njegovo druženje sa „Politikom”, davnih tridesetih godina prošlog veka i koje traje do danas.

– Kad kažem novine, mislim „Politika”, neću sada da vas reklamiram, ali to je činjenica. Nikada nisam imao priliku da živim uz nekoga ko toliko dugo traje i pamti, menjao sam države, kraljeve, predsednike, zatvore, pozorišta, a „Politika” je trajala. Koliko u mom životu traje „Politika”, tolika su i moja sećanja. Ako je moguće samo bih želeo da čestitam 115 godina lista i da mu poželim da još toliko traje – poručuje Velisavljević koji uveliko gazi 92. godinu.

Sa čilim Vlastom Velisavljevićem razgovarali smo pre neki dan u njegovom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kući čiji je počasni član, uoči predstave „Uobraženi bolesnik” Ž. B. P. Molijera, u režiji Jagoša Markovića, u kojoj tumači Gospodina Diafoarusa.

– Nemam mnogo vremena za razgovor u ovom trenutku, jer imam problem sa parkiranjem kola ovde kod „Manježa” – kratko je u prvi mah prozborio. No, brzo se snašao.

– Platim svoju zonu, ali kada se utrpam u ove zone koje nisu moje, onda može da bude belaja. Takve probleme regulišem ovim svojim mobilnim telefonom – priča kao za sebe Velisavljević, zaštitni znak Beograda i njegovog boemskog života.

Uz „Politiku” je, kaže, učio prva slova informišući se o svim važnim događajima u zemlji i svetu, sticao znanje i obrazovanje. Od „Politike” nije odustajao ni u opasnim vremenima kada se krijući čitala, a prava sreća je bila kada bi mu neko od drugova, u zatvorima u kojima je boravio, prepričavao tekstove objavljene u „Politici”.

– Preko puta zdanja „Politike” bila je čuvena knjižara Milovana Jakšića koju je Gestapo svaki čas pretresao tokom rata. Ma, sve je u tom delu grada bilo u duhu najstarijih novina na Balkanu. Pamtim kako smo dolazili ispred „Politikine” zgrade da gledamo rezultate fudbalskih utakmica. Nije tada bilo televizora ni na vidiku, nego je „Politika” ispred svoje zgrade imala crnu tablu na kojoj su se ispisivali rezultati utakmica BSK-a (Beogradski sport klub), niškog „Radničkog”, zagrebačkog „Građanskog”, splitskog „Hajduka”... Tu ispred zdanja „Politike” skupljali su se navijači i komentarisali, ne samo sportske, već i političke događaje, prilike. Tu smo prepričavali raznorazne dogodovštine, ali iščekivali i beogradske lepotice da prošetaju gradom – priča naš sagovornik.

Slike iz detinjstva, predratnog Dorćola, „Politike”, dana kada je umro Branislav Nušić i njegovog kovčega koji je bio izložen u foajeu Narodnog pozorišta u Beogradu pored kojeg je narod prolazio ostavljajući cveće, naviru u Velisavljevićevom sećanju. Prisetio se i čuvenih beogradskih dama tog vremena, glumica Ljubice Sekulić i Olgice Spiridonović.

– Lepotica svoga vremena bila je i Deniza Mokranjac. U doba okupacije išla je samouvereno preko Terazija i pušila lulu. Kakva je to ekstravagancija bila. Nemački oficiri su ustajali iz bašte hotela „Moskva” i  pozdravljali je. Sećam se i vremena okupacije i mog druga Arona, budući da sam na Dorćolu odrastao sa Jevrejima. Trčao sam ulicom kada su ga odvodili. Dodao sam Aronu torbu kada su ga popeli na kamion s nadom da ćemo se opet družiti kada se vrati – priča umetnik.

Doajen srpskog glumišta u svojoj biografiji upisao je mnogo toga: kliničku smrt, sve zatvore bivše zemlje, od nacističkog logora Dortmund Herde, preko zatvora na Adi Ciganliji, ali i tri godine boravka na Golom otoku, više od 370 uloga, brojna gostovanja, druženja... Bio je ujedno student prve generacije glume na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi Mate Miloševića, ali i nezamenjivi deo dugovečne postavke predstave „Buba u uhu” Ljubiše Ristića. Velisavljević bi mogao da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda zahvaljujući ovoj predstavi, jer je kao deo njene ekipe jedne cipele nosio gotovo 40 godina. Velisavljeviću, koji voli da surfuje internetom, sluša muziku i prkosi vremenu, jedino je, kako kaže, žao ako je nekoga nesvesno uvredio, a nije mu se izvinio.