Zašto se borimo

Održavanje ovogodišnjeg Festa prizvalo mi je u sećanje jedan detalj iz prvog njegovog izdanja, davne 1971. Prolazim kraj Doma sindikata, iz kojeg izlazi Bogdan Tirnanić posle upravo završene konferencije za štampu. Pitam ga je li bio neko interesantan, a on promrmlja onako, ratujući sa nekim glasovima: „Jeste, Fvenk Kapva.” Prvo nisam razumeo, a onda sam reagovao: „Frenk Kapra! Pa zar je taj čovek još živ?” Naime, svoje najznačajnije filmove Kapra je radio pre Drugog svetskog rata, u znaku Ruzveltove politike ’Nju dila’, odnosno oporavka Amerike od posledica velike ekonomske krize. Osnovni cilj Kapre bio je da svojim ’pedagoškim poemama’ vrati građanima poljuljani moral. Zato su junaci morali biti jake, poštene, nepotkupljive ličnosti, potekle iz običnog naroda. Ali njihova lična imena krasila su svaki naslov („Gospodin Dids ide u grad”, „Gospodin Smit u Senatu”, „Upoznajte Džona Doa”), jer iako nepoznati, nisu smeli da budu anonimusi, već snažne američke individualnosti. Ovi filmovi zasipani su Oskarima i imali su veliki odjek u publici. Taj uspeh doneo je Kapri novu, još odgovorniju obavezu, kada je početkom rata imenovan za šefa produkcione grupe koja će se baviti ratnom propagandom. Prvi veliki zadatak bio je serijal dokumentarnih filmova pod naslovom „Zašto se borimo?”. Svaki od realizovanih šest filmova započinjao je slikom planete koja je podeljena na mračni deo (teritorije koje su okupirale sile osovine) i svetliji deo (savezničke teritorije). Sa ratišta i frontova širom sveta stizali su autentični dokumentarni materijali i bili vešto pakovani od majstora filmskog zanata u Holivudu u neodoljive propagandne afiše. Propaganda je proširivana pa se uključuju i drugi holivudski velikani, kao što su Džon Ford, Vilijam Vajler ili Džon Hjuston. Slavljen je i veličanstven otpor Sovjetskog Saveza Hitlerovoj osvajačkoj pomami („Severna zvezda” Luisa Majlstona). A da i ne pominjemo malog skitnicu Čarlija Čaplina, koji je jedini još pre Perl Harbora kočoperno zasukao rukave i u svom „Velikom diktatoru” stao na crtu Sotoni prerušenoj u Hitlera (sa ključnim previdom u tom prerušavanju – čaplinovskim brčićima!).

A kakva je slika planete danas, punih sedamdeset i pet godina kasnije? Osokoljena monstruoznim uspehom sa dve atomske bombe, Amerika nije prestala da ratuje širom planete, i to uvek na tuđim teritorijama. Velika je zabluda da je jedino građanski rat vodila na svojoj teritoriji, jer je tada i to bila tuđa, indijanska teritorija. Dugo je, u svojoj opšte poznatoj paranoji, tražila alibi za hladni rat, ali je vlastite, egoistične interese štitila i vatrenim oružjem na suprotnim stranama sveta (Koreja, Vijetnam). A onda, pogrešno zaključujući da je jedna i jedina sila na planeti, počela je doslovno da osiono vršlja po toj planeti sa svojim ’obojenim’ revolucijama, uterujući užase sopstvenog shvatanja demokratije u manje i slabije entitete. Najavna špica za neki savremeni ciklus antiratnih filmova morala bi da se znatno koriguje.

Senka mraka sve više se seli na zapad, gde su izvori nasilja svih ključnih žarišta netrpeljivosti i ratova u savremenom svetu. Koji bi to danas progresivni stvaraoci u Holivudu imali petlju da realizuju novi ciklus filmova „Zašto se borimo”? Možda samo Majkl Mur i Oliver Stoun. I niko više, spala knjiga na dva slova. Što je, s druge strane, potpuno razumljivo ako se ima u vidu da američka administracija ne bi stala sa svojom podrškom ni iza jednog stvaraoca takvog opredeljenja.

Onima koji su se pitali kako je bilo moguće da se Hitler pred očima celog ostatka sveta nesmetano i nekažnjeno priprema i čak počinje osvajanje delova tog sveta, iskustva iz poslednjih šest decenija sa posledicama američke spoljne politike, sve do Venecuele ovih dana, pomažu da to shvate. Američki trabanti, sateliti i vazali odavno su digli ruke u znak predaje i ponizno se klanjaju bogu Molohu. Ali ne vide ili ne žele da vide da se tron tog do juče svemoćnog silnika uveliko poljuljao i da mu preti katastrofično urušavanje. A svi signali za to već se pojavljuju. Američka paranoja postepeno prelazi u paniku i to objašnjava niz nerazumnih poteza, na čijem je čelu enormno povećanje ulaganja u naoružanje. Zatim neopravdano i nelogično zatezanje odnosa sa Rusijom i Kinom, uz obnavljanje idiotske maksime hladnog rata: „Protivnici imaju oružje da deset puta unište planetu, a mi samo sedam puta. Moramo ih dostići i prevazići.”

Uostalom, dva najznačajnija holivudska filma iz ranog perioda nose simptomatične naslove: „Netrpeljivost” (Grifit, 1916) i „Pohlepa” (Štrohajm, 1924). Hirurški precizno ustanovili su ključna izvorišta američke nacionalne energije.

Bože, spasi Ameriku! Od nje same.

Filmski reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista