Sudar paralelnih država u Iranu

Ostavka iranskog šefa diplomatije Džavada Zarifa je odbijena, ali samo oni iz najdubljih krugova moći u Teheranu znaju da li je time ojačana pozicija njegovog tabora, do izvesne mere otvorenog za saradnju s Evropom i Amerikom, ili je samo uspostavljena ravnoteža s protivničkim blokom voljnim za trajni antagonizam prema Zapadu i regionalnim neprijateljima.

Odluka o tome da li će Zarif politički preživeti stoga se iščekivala i van granica Irana. Evropi nije bilo svejedno da li će ministra spoljnih poslova i njegove saveznike prevladati teheranska frakcija čija je želja, možda i više nego Donalda Trampa, propast sporazuma bez kojeg Iran može brzo konstruisati nuklearnu bombu – ista ona struja koja je i Evropljane opominjala na to da nisu van dometa iranskih projektila.

Uz svu njegovu nepopustljivost, Zarif je u svetu prepoznat kao predstavnik one strane režima s kojom se ipak može dogovarati o bezbednosti i ekonomskoj saradnji, od čega Evropa očekuje veliku zaradu. Pokušaji Zarifa da tome prokrči put možda imaju ulogu u njegovim iskušenjima. Alternativa su, naime, oni koji bi, izgleda, državu još više izolovali, zadržavajući kontrolu, neprozirnu i za Irance, i nad nacionalnim vojnim kapacitetima i nad zajedničkim novcem.

Povod za eskalaciju sukoba dve paralelne i prepletene iranske države, u čemu se Zarifovo mesto našlo o koncu, bio je, kao i u mnogim drugim iranskim potezima zbog kojih se po svetu mrštilo, sirijski predsednik Bašar el Asad. U program njegove posete Teheranu Zarif nije bio uključen. Nagađa se da mu je time postalo jasno kako je u opasnosti da se pretvori u figuru bez stvarne moći. Iranska diplomatija je već delom i u rukama njegovih rivala, okupljenih oko vrhovnog ajatolaha Alija Hameneija i Iranske revolucionarne garde.

Zarif je reagovao podnošenjem ostavke, uz izjave da se spoljna politika Irana mora ukloniti iz domena partijske i frakcionaške borbe, jer je to za nju „smrtonosni otrov”, kao i da se nada kako će ministarstvo na čijem je čelu bio njegovo povlačenje pogurati ka ustavom propisanoj poziciji u spoljnim odnosima, prenela je agencija Irna.

Usledili su javni pozivi reformski orijentisanih političara iz Irana da Zarif ostane na funkciji, peticija 135 parlamentarnih poslanika iz raznih klubova i masovna akcija podrške na „Tviteru”. Iranski predsednik Hasan Rohani, mada je u savezništvu sa Zarifom, dan i po je oklevao s izričitim izjašnjenjem o tome prihvata li ostavku. Tek onda je saopštio da je odbija.

Rohani se takođe sastao s Asadom, što ne podrazumeva nužno da se bio priklonio namerama suparnika da se Zarif izbaci iz igre već može značiti samo ono što se odavno zna: da je pod ogromnim pritiskom i da je opet vagao kako da se postavi, čuvajući i sopstvenu poziciju.

On je, kao prvi čovek antiizolacionističkog tabora, najizloženiji napadima tvrde struje i razočaranju Iranaca zbog toga što im nuklearni sporazum, dobrim delom zbog američke opstrukcije, nije, kako je obećavao sa Zarifom, doneo ekonomski boljitak. Upravo se opet podgrevaju i optužbe protiv Rohanijevog brata za korupciju.

Tajni tokovi novca možda su još jedan razlog za napade na Zarifa i njegove političke prijatelje. Oni su pre nekoliko dana uspeli da proguraju zakon koji nalaže oporezivanje i onih koji su dosad od toga bili izuzeti, poput Revolucionarne garde, za koju se veruje da nije samo najtvrđe vojno krilo nego i, što otvoreno, što prikriveno, vlasnik ogromnog dela iranskih privrednih resursa.

Još se vodi bitka oko usvajanja propisa koji bi onemogućili pranje novca, naročito za finansiranje terorizma, odnosno tajnih operacija u inostranstvu preko posrednika, u šta je upletena Garda. Nju je Zarif, kako je javila Al Džazira, implicitno optužio za pranje novca. Propise protiv toga traži Evropa kako bi, uprkos američkim sankcijama, mogla poslovati s Iranom. Rok za donošenje takvog zakona međunarodna organizacija FATF je produžila do juna, do kada Zarifov blok treba da nadjača otpor.