Sveden i prečišćen put do srca

Sve je u tim plavim, izražajnim očima glumice Snežane Bogdanović. Sva promena stanja, sva ustreptalost i sva muka, i naviknutost na odbijanje u potrazi za istinom, i čvrsta rešenost na neodustajanje i sav mogući pritisak lika Ane koji ona tumači u svom punom glumačkom pogonu, noseći tako na svojim leđima i najveći deo tereta filma „Šavovi” Miroslava Terzića. Na način, vrlo sličan Šarloti Rempling u filmu „Hana” Andree Palaora.

Snežanina Ana odigrana je i najsličnije moguće jednom liku iz naše stvarnosti. Liku beogradske krojačice Drinke Radonjić, jedne od više od 500 majki – žrtvi sada već nadaleko poznate afere krađe beba iz porodilišta, koja još uvek nema epilog. Na Drinkinoj životnoj priči, u najvećem delu je i zasnovan ovaj Terzićev film za koji je scenario napisala bosanskohercegovačka autorka Elma Tataragić (producenti Uliks Fehmiju i Milena Trobozić Garfild).

Sam koncept filma sveden je na intimnu priču jedne male žene iz naroda i njeno svakodnevno nošenje sa borbom protiv birokratskih, bolničkih, policijskih, pa i kućnih vetrenjača. Koncept intimnosti začinjen melodramskim tonovima, sa primesama ovlašnog trilera, naveo je Terzića na stilsku svedenost, prečišćenost i minimalizam. Dakle, na sasvim drugačiji rediteljski rukopis od onog prethodno iskazanog u njegovom razigranom filmu „Ustanička ulica”.

U „Šavovima” sve je tako jednostavno, a sve je ipak u funkciji. Pun fokus je na glavnoj junakinji i sve je podređeno njoj. I sama kamera direktora fotografije Damjana Radovanovića koja sa Ane gotovo da ne skreće svoj optički pogled, ujedno, tim svojim ispranim koloritom filmske slike, tvoreći osećaj protoka vremena u kojem se jedan težak životni problem uporno ne rešava i o kojem bi i dalje da se ćuti. I ta ogromna praznina ispred visoke ograde, u uvodnoj filmskoj sceni, simboliše ogromni zid ćutanja koji već decenijama prati pojavu krađa beba iz porodilišta. Pred tim zidom stvoriće se Ana sa likom i glasom Snežane Bogdanović koji bi da prekine ćutanje i dobije pravo na traganje za svojim nestalim sinom...

Ono što Terzićeve „Šavove” čini privlačnim jeste izvrstan izbor glumaca od kojih je svaki u punoj funkciji. Od neponovljivog Marka Baćovića u ulozi Aninog supruga i oca, Pavla Čemerikića u ulozi Aninog izgubljenog (nađenog) sina, Vesne Trivalić (lik Anine prijateljice), Dragane Varagić (doktorka bez empatije), Jovane Stojiljković (Anina ćerka), Jelene Stupljanin (administrativna službenica), pa do Ksenije Marinković (majke sina za koji Ana misli da je njen), hrvatske glumice gabarita jednog Pavla Vuisića koja i u „Šavovima“ ostavlja svoj mali, ali dubok trag...

Unapred zamišljeni lagani filmski ritam ispoštovan je i u montažnim rezovima Milene Petrović, ali i u lirskim tonovima filmske muzike koju je za „Šavove“ komponovala Aleksandra Kovač, a glavnu numeru otpevala legendarna Gabi Novak.

U Terzićevim „Šavovima” nedostaje jedino onih finih doza autorske spontanosti kada se više ide srcem, a manje filmskim pravilima i zanatom ili onom snažnom željom da se zadovolje htenja evropsko-fondovskih „pudinga” i ukusi najjačih međunarodnih festivala. Tada bi „Šavovi” bili i srčaniji i još draži film.