Sveća u daljini

Lokalni autobus broj jedan na relaciji Priština – Kosovo Polje, a u njemu starica na krilu drži slavski kolač umotan u vezeno platno. Tu su i studenti iz Prištine, idu kod oca Radivoja Panića kao kod svoje kuće. Drugi stižu limuzinama iz grada jer su tamo na nekom položaju, a vraćaju se u Kosovo Polje za praznik „letnjeg” Svetog Nikole, posvećen prenosu njegovih moštiju iz Mire Likijske u Bari. Običan dan devedesetih godina prošlog veka, u mestu odakle je, nešto ranije, krenula pobuna protiv teškog položaja Srba, institucionalne nepravde, iseljavanja, pa i ondašnjeg društvenog uređenja. Neki su u tome videli šansu za prve znake demokratije u komunističkom lageru. Ovde je Slobodan Milošević izgovorio rečenicu: „Niko ne sme da vas bije!”

Kako danas izgleda Kosovo Polje, šta govore njegovi stanovnici, šta im je ostalo od zavičaja?

„Moj tata je nekad vozio voz, i ja sam vozio voz”, kaže Vlada Vukadinović, čovek koji se posle 20 godina vratio u Kosovo Polje. Deset godina mu je trebalo da sredi papire, administraciju i sva ograničenja raseljeničkog statusa. Teško mu je da iz sećanja prizove ko je sve učestvovao i pomagao u obnovi dve kuće Vukadinovića. „Ja, mama od 82 godine i sestra uspeli smo da se vratimo u Kosovo Polje. Posle toliko godina ovde se izgradilo mnogo objekata da je teško za ljude da se snađu i da kažu živeo sam ovde ili onde. Život ide normalno i ja mogu da pozovem ljude da se vrate i da se bore jer borba je i ovde i tamo gde su izbegli”, priča Vukadinović.

Kaže da mu zavičaj noću svetli kao Las Vegas, a na pitanje: „Kako i kome oni kao povratnici svetle?” Vlada odgovara: „Kad zapalite jednu sveću, ta sveća negde u daljini ima neko značenje. Možda je i ovo neki znak, za nekoga ko ima želju i volju da se vrati.”

Kosovo Polje je mesto čuvenih kafana „Hercegovina”, „Šćepan mali”, „Fontana”, „Kosovka devojka”, „600 godina”, „Breza”, „Stari Vujadin”, „Idu dani”, a na njihovim mestima nalaze se gromni saloni, zgrade, prodajni objekti i sve je u nekoj vrsti izgradnje u kojoj je svaki metar zauzet i važan. Ta jeftina gradnja u kojoj su, kao i u svemu, učestvovali političari i komandanti nove kosovske elite, ipak ostavlja utisak pustoši i nenaseljenosti.

Porodica Galić u Livadskom naselju živi s troje dece. Maja je u porodicu Galić došla pre 10 godina, starih komšija se ne seća jer ih nije ni zatekla, svekar i svekrva nemaju nameru da se sele i prodaju. Svoju decu Janu, Vasilija i Bogdana prevoze do škole u obližnjem selu Ugljaru.

„Trenutno imamo komšije Albance koji su se doselili iz Beograda, imaju malu decu sličnog uzrasta kao što su naša. Oni su svakodnevno na ulici, igraju fudbal, druže se, pričaju i albanski, a albanska deca pričaju srpski, čak i ovi iz Medveđe koji su se doselili pričaju srpski”, kaže Majal.

Nastanak mesta između dva svetska rata, seoba 1999. godine, otmice i ubistva, pogrom 17. marta 2004. godine danas se najbolje vide u Crkvi Svetog Nikole. Tragovi vatre na ikoni Svetoga Jovana i kosturnici onih koji su poginuli za kralja i otadžbinu. U malim krugovima oko fresaka u priprati bili su islikani vladari različitih srpskih dinastija, iz gareži izviruju naočare kralja Aleksandra Karađorđevića i brkovi kralja Nikole Petrovića. Zato je, posle sečenja slavskog kolača, otac Srđan Stanković pozvao sve da brinu o hramu Svetog Nikolaja, da pomognu crkvi koju je nazvao mučenicom, da podržavaju sveštenika Nikolu Dragićevića, koji tu živi s porodicom.

„U ovome svetome hramu tiha radost treperi, jeste da je ranjen, jeste da je narod ponižen i rasut, što zbog naših sopstvenih grehova, što zbog naših narodnih sagrešenja, što zbog naših glavešina koji su verovali da bez živoga Boga mogu sami da reše ljudska pitanja i probleme”, rekao je sveštenik Srđan Stanković i pozvao na radost vaskrsenja: „I ovako poniženi, i ovako pogaženi, i ovako ucveljeni, primajmo utehu dolazećeg carstva božijeg.”

Domaćin slave Đorđe Lakušić je Kosovopoljac, direktor KUD „Kopaonik”. Doveo je pun autobus članova društva, još bi kaže došlo dece da je imalo mesta. Za nastup je pripremio igre i narodne nošnje iz Kosova Polja, u dvorištu razapeo beli šator i dočekuje goste. Pevaju se starogradske pesme, igraju se kola, na posiveloj fasadi crkve vide se pukotine, a negde je i malter otpao.

„Sada ćemo prvi put posle 20 godina u porti zapevati i zaigrati. Treba biti dovoljno jak da se izdrži strah i poniženje koje doživljavamo. U dva dana imao sam 20 poziva iz policije kao da ovde treba da dođe neka ogromna opasnost i da je ona pretila našim komšijama. Osećao sam strašan pritisak i neku vrlo ružnu poruku, ali to nas ne sprečava da dođemo. Biće bolje ovde”, rekao je Lakušić.