ponedeljak, 16.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:48
INTERVJU: AŠHEN ATALjANC, primabalerina i baletmajstor

Jedino što sam mogla bilo je da igram

Smatram da su baletski igrači kao vrhunski sportisti. Ne bi trebalo da čekamo da prođe toliko godina da bismo dobili penziju
Autor: Biljana Lijeskićsreda, 03.07.2019. u 21:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

 

U jednoj senovitoj beogradskoj bašti, koja je ublažavala letnju vrelinu i štitila od jutarnje gužve, Ašhen Ataljanc je sedeći uspravno, u dobroj formi, sa izvajanim telom koje svedoči o brojnim odigranim ulogama, govorila za „Politiku” o aktuelnom priznanju, koje joj je nedavno uručeno u Narodnom pozorištu u Beogradu. Reč je o nagradi za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije. Ukoliko bi se neko zapitao da li je rano za to, jer Ašhen ima 48 godina, odgovor je da je u baletskoj umetnosti za to pravo vreme.

Iz Pančeva je u detinjstvu našu sagovornicu umetnički put doveo prvo u Beograd, u baletsku školu „Lujo Davičo”, potom u Narodno pozorište gde je odigrala najznačajnije uloge klasičnog i neoklasičnog repertoara i bila najmlađa primabalerina prestoničkog nacionalnog teatra. Devedesetih je nekoliko sezona nastupala u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu i kasnije u Državnoj operi u Berlinu. Ipak, najdraži joj je boravak u

Italiji, posle 2000. godine, gde je u kompaniji „Aterbaleto” provela šest sezona i obišla svet igrajući savremeni repertoar.

Ašhen Ataljanc je aktivno igrala 27 godina, sada živi u Beogradu sa dvoje dece, pedagog je u sopstvenoj školi igre, a povremeno je velike svetske kompanije pozivaju da radi kod njih kao baletmajstor. S obzirom na to da je sa scene uticala svojom harizmom i umetnošću da se publika raduje, voli, smeje ili plače, verujemo joj da energija čuda stvara.

– Dobila sam mnogo nagrada tokom karijere, ali nijedna mi ništa specijalno nije donela. Uručenje ove najnovije za životno delo stvorilo je priliku da sretnem kolege koje nisam dugo videla, da razmenimo zagrljaje, emocije i prisetimo se početaka. Po meni je ova svečanost trebalo da se dogodi na Velikoj sceni, a ne u Foajeu Narodnog pozorišta, ali su na kraju ipak najvažniji bili susreti sa dragim ljudima i reči koje smo razmenili – kaže umetnica.

 Da li sa ove distance možete izdvojiti neke ključne momente iz perioda dok ste aktivno igrali?

Sve ono što doživimo jeste naš put i svaki njegov segment je važan zbog sazrevanja. Ono što nam se nekada činilo teškim sada shvatamo da je baš trebalo da se dogodi zbog rasta naše duše. Sve je savršen plan. Ako treba da govorim o ovoj trodimenzionalnoj realnosti možda bih istakla godine karijere u „Aterbaletu” u Italiji kao nešto posebno u mom sazrevanju. Boravci u Srbiji, Nemačkoj i Italiji su bile stepenice i one se nisu mogle preskočiti, bio je to logičan sled, sve ih sada vidim kao neki film.

Odigrali ste mnogo uloga u klasičnim baletima, koje su vam lično značile?

Izdvojila bih Kitri iz „Don Kihota”, ali i glavnu rolu u baletu „Jezero vila” u Državnoj operi u Berlinu koja je odredila moju poziciju u tom pozorištu. Posebno mesto pripada predstavi „Samson i Dalila”. Igrala sam Dalilu u Narodnom pozorištu u Beogradu u vreme bombardovanja. Bio je to jedan od najjačih trenutaka u mojoj karijeri. Svi moji prijatelji i dragi ljudi bili su ovde, a ja sam u Berlinu svašta slušala o događajima u Srbiji. Za mene nije bilo moguće da nastavim svoj život u Nemačkoj, kao da se ništa ne dešava kod kuće. Imala sam potrebu da nešto uradim, a pošto sam umetnik, jedino što sam mogla bilo je da igram. Pozvala sam tadašnju direktorku baleta Lidiju Pilipenko i izrazila tu želju i onda sam jedva stigla do Beograda, preko Bugarske, jer je saobraćaj bio otežan. Tadašnji upravnik Berlinske opere nije želeo da mi da dozvolu za taj put, ali sam ipak uspela da izdejstvujem da dođem prvo dve nedelje posle početka bombardovanja i posle mesec dana ponovo. Nezaboravno je to što su ljudi u tim momentima disali zajedno, odjednom nije bilo nikakvih razlika između nas.

Vaši počeci su povezani i sa jednom međunarodnom nagradom u Osaki u Japanu koju ste osvojili sa Konstantinom Kostjukovim 1991. godine. Koliko vam je to tada značilo?

Sve je bilo neobično. Kosta i ja prvo nismo mogli u tom momentu da dobijemo vizu za Francusku, imali smo karte za Osaku, ali je trebalo preći u Parizu sa jednog aerodroma na drugi. Zbog svih peripetija kasnili smo na takmičenje i poslednji smo nastupali. Otputovali smo bez mentora, nismo imali vremena ni da se prilagodimo zbog džet-lega, nego smo se odmah sutradan takmičili, prolazili smo iz etape u etapu i na kraju treće smo pobedili! Mesec dana po povratku u Srbiju naše granice su bile zatvorene, mi smo bili blokirani, tako da od te nagrade nismo imali ništa. Svi pozivi koje smo dobili za gostovanja ili takmičenja bili su stornirani. Kasnije sam sa 23 godine otišla u svet. Uobičajeno je da umetnici menjaju kompanije. Stekla sam tako mnogo prijatelja, među njima je sadašnji direktor Olimp tanca, jednog od najvećih takmičenja na svetu, Aleksej Besmertnij, koreograf Mauro Bigonceti, Paolo Manđola, Maša Dodel... To su neka prijateljstva koja su ostala i dalje.

U vašem fokusu sada je pedagoški rad. Kako funkcionišete na tom polju?

Evo, tek sad, posle dve godine, idem na odmor, imam svoju školu igre, radim sa decom i mladima, pripremam ih za audicije, takmičenja, dalje školovanje. Već drugi naš učenik je dobio punu stipendiju za školu Džona Nojmajera u Hamburgu. Naši talenti su na takmičenju u Pančevu nedavno dobili dva srebra i jedno zlato. Kao baletmajstor sam prošle godine sarađivala sa baletom nacionalnog pozorišta u Ljubljani, u Vankuveru u istom svojstvu na letnjem internacionalnom petonedeljnom seminaru i kao član žirija na međunarodnom takmičenju u istom gradu i krajem prošlog leta na seminaru u Tivtu.

 Član ste Upravnog odbora Narodnog pozorišta, da li se nadate da će se nešto promeniti u ovoj instituciji?

Sad je na redu izbor upravnika i veoma sam razočarana što se prijavilo samo dvoje ljudi. Bila sam uverena da će biti više kandidata. Šta bih, da mogu, promenila u nacionalnom teatru? Recimo, izborila bih se za veliku scenu samo za operu i balet. Ovo je sramotno mala scena na kojoj ne mogu da se igraju ozbiljne predstave. Reč je o kamernoj, maloj, glumačkoj sceni u Narodnom pozorištu. Insistirala bih da se plan rada napravi pet godina unapred. Potrebne su i promene povezane sa statusom baletskih igrača. Radila sam u nekoliko velikih kompanija, najbolje je uzeti modele poslovanja od njih. Ne moramo ništa novo da smišljamo.

Da li su vas dovoljno poštovali u našoj sredini i zašto umetnici poput vas još nemaju nacionalnu penziju?

Samopoštovanje je uslov za dobar odnos sa drugim ljudima, koji su samo refleksija naše ljubavi prema sebi. Samovrednovanje, samopoštovanje su programi na koje je potrebno reprogramirati se i podići samim tim svest o tome. Iz našeg stanja visoke vibracije manifestujemo ono što želimo. Kad je reč o nacionalnoj penziji, smatram da su baletski igrači kao vrhunski sportisti. Ne bi trebalo da čekamo da prođe toliko godina da bismo dobili penziju. Internacionalnu nagradu u Osaki sam osvojila sa 20 godina, sad imam gotovo 50, a penzija mi pripada sa 60. Lično mi to nije toliko važno. Uvek dobijamo na različite načine ono što nam je potrebno. Važno je da znamo koja je misija naše duše na ovoj planeti. Sve ostalo radi u korist tog puta. Poruka je da cilj nije najvažniji i da uživamo u putovanju.


Komentari8
3a3d7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Krunoslava Lesnik Brajdić
Dvije države, ali isti problemi! Boriti se za kulturu i to svim sredstvima, dok novac ide u sve druge manje bitne svrhe! Bravo Za zalaganje! Hrabro naprijed! Ja sam za kulturu bez granita!
sujeta
Ova divna balerina oterana je iz Beograda jer se Duška Dragićević, žena Kostjukova, strašno plašila nje kao konkurencije, ali tu konkurencije nije moglo biti, jer se patka i labud ne mogu porediti. Kostjukov i njegova žena ostali su da vladaju kao kraljevski par, na žalost. I nije to jedini beogradski primer, ima ih u svim muzičkim profesijama.
Mila
Dobila stan o grada, prodala ga i otisla u Italjiu. Dobila nacionalnu penziju. Sestro sta 'oces vise?!
Radomir
Nadam se da ćemo kao društvo položiti test i pokazati da zaslužujemo umetnike i stvaraoce vrhunskog ranga.
M
Divna balerina i odličan pedagog.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja