Odlazak Predraga Ristića

Gradnja crkve je kod pravoslavnih pre svega deo molitve, a tek u drugom planu majstorsko delo, govorio je Predrag Ristić (1931–2019), arhitekta i graditelj, profesor na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, koji nas je napustio u 89. godini.

Njegovu umetnost obeležila je duhovnost. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu upravo na projektu Saborne crkve, a povodom toga govorio je da je „voleo da izvuče komuniste, koji su se kleli u racionalnost, na ravno polje radi dvoboja”. To ravno polje za njega bila je matematika.

U Srbiji, i u svetu, sagrađeno je više od 150 hramova po projektima Peđe Ristića, a četrnaest od njih srušeno je tokom ratova u Hrvatskoj i BiH. Peđa Ristić doktorirao je na Univerzitetu u Gracu, s tezom „Rekonstrukcije preistorijske arhitekture Lepenskog vira”. Pored ostalog, projektovao je Saborni hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, kao i tri srpska svetosavska centra u Diseldorfu, Hanoveru i Berlinu. Od Svetog sinoda SPC dobio je 1988. godine Orden Svetoga Save za više izgrađenih crkvenih objekata, a 1989. godine ovenčan je Britanskom nacionalnom nagradom, koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom princa Čarlsa i biskupa od Kanterberija, za izgrađen Crkveni dom kneza Lazara, pored postojeće Crkve Lazarice u Birmingemu. Dobitnik je i nagrade ULUPUDS-a za životno delo, kao i Srebrne nagrade na međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu za naučni film.

Predrag Ristić bio je veliki obnovitelj hramova: Crkve Vaznesenja Gospodnjeg na Ubu, Crkve Svetih arhanđela u Prizrenu, porušene zadužbine Svetog srpskog kralja Milutina, i od Marije Terezije srušene Crkve Svetih apostola u Apatinu. Prema testamentu Jovana Dučića projektovao je Crkvu Blagoveštenja u Trebinju, Hercegovačku Gračanicu, u kojoj je pesnik sahranjen.

Posle rata, bio je izbačen iz porodične kuće u kojoj je rođen, da bi u njoj ilegalno adaptirao samo potkrovlje. „Nisu mi isprali mozak četrdesetih i pedesetih godina, kada su po gimnazijama i fakultetima premlaćivali studente i učenike”, govorio je. Smatrao je da je celokupna naša izgradnja posle rata bila pobeda nad prirodom, da je favorizovala beton kao večni materijal. Međutim, trajnost betona je sto godina, kako je napominjao Ristić, a duhovito je primećivao „da smo gradili od gips-kartonskih ploča, bar bismo imali arhitekturu koja se reciklira”. Govorio je da jedino čovek uklopljen u prirodu poštuje Boga, zbog čega kod nas postoji svetinja drveta, kod kog se venčava, sahranjuje, gde su zapisi naših predaka, gde se vrši liturgija. „Zato pored svake crkve postoji drvo – zapis i crkvena šuma”, govorio je.

Kulturu je shvatao kao odraz duhovnosti, a gubitak kulture poimao je kao odsustvo te duhovnosti.

„Razumljivije rečeno, izgubili smo dušu, kroz pustoš i teror minule idealizovane ideologije. Svuda su oko nas posledice bezočnih zločina prema svemu što je sveto, prema Bogu, prema kralju, prema otadžbini, prema autorskom delu i ličnoj inicijativi, prema slobodnom stvaralaštvu, bez ideološko-planske direktive. Odavno je poznato da bez duhovnog bogatstva nema ni materijalnog blagostanja, zato još ne možemo da se iščupamo iz bede”, kritikovao je.

Opominjao je na pravu srpsku tradiciju i ukazivao na to da će svakome turisti koji dođe u Moskvu biti rečeno da je Srbin Lazar sa svoja četiri sina 1402. godine napravio časovnik na Spasenjskom tornju u centru Moskve. „Mi danas dosadismo s onom prokletom viljuškom na freskama, a niko ne pominje časovnik Srbina Lazara. Prizren je tada bio evropski centar časovničarskog zanata. Srbi se ne ponose onim što stvarno imaju, uostalom, i naše srednjevekovno slikarstvo otkriveno nam je ’sa strane’”, napominjao je Predrag Ristić. Podsećao je na to da je na Avali umesto uništene srednjevekovne tvrđave Žrnov podignut spomenik Jugoslaviji, čime je zauvek uništen dokument o našoj istoriji.

Čitavog života bio je slobodni umetnik i radio je honorarno. Verovao je u to da se slike ne kupuju, već da se lično slikaju, dobijaju na poklon ili da se nasleđuju. Najumnijim duhovima smatrao je Milutina Milankovića i Nikolu Teslu. Nije voleo pohvale, a kao svaki subverzivni mislilac, govorio je da bi voleo da umre tako što bi bio ubijen metkom s leđa.