četvrtak, 29.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 12.04.2020. u 20:00 Brane Kartalović

Sima Mufljuz i drugi zadužbinari

Zadužbine u Kragujevcu su posle rata nacionalizovane i često ostavljene da propadnu bez brige „narodne vlasti”
Пожарни дом, задужбина Јелене Радојкић (Фотографије Б. Карталовић)

Kragujevac – Od većine od ukupno 36 priča u knjizi „Pitoma loza” mogao bi se napraviti dobar film, ne o kriminalcima i njihovom brzometnom oružju, nego o bogobojažljivim dobrotvorima koji nisu mislili samo o sebi, nego pomagali drugima, ostavljajući imetak budućim generacijama. Autorka knjige je kragujevačka novinarka Gordana Jocić, urednici Radija „Zlatousti” Srpske pravoslavne eparhije šumadijske.

„Kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju, slušao je u crkvi naš predak, podstican da daje milostinju i načini sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti, gde se lopov ne približava niti moljac kvari”, napisala je autorka u predgovoru.

„Pitoma loza” nas vraća u drugu polovinu 19. veka, kada srpska građanska klasa, tek u povoju, traži uporište u ktitorskoj baštini svete loze Nemanjića. Knjiga prati dešavanja i iz prve polovine 20. veka, ali i ona potonja, posle Drugog svetskog rata, kada su zadužbine u Kragujevcu nacionalizovane i često ostavljene da propadnu bez brige „narodne vlasti”.

„Posleratna sudbina zadužbina jasno pokazuje da je došlo vreme 'lopova' i 'moljaca' koji su ispraznili ili iskvarili ono što se moglo iskvariti, što je nosilo u sebi zrno propadljivosti. Ali, nisu mogli odneti ono što uvek preživljava, a to je dobro delo, i ljubav koja je uložena u njega, jer ljubav, kao što znamo – nikada ne prestaje”, poručuje autorka „Pitome loze”, knjige koja nam pomaže da shvatimo koliko je važno šta potomstvu ostavljamo, ali i upozorava šta nam se može desiti ako se niz prekine.

Zadužbina kapetana Gušića

Zadužbinari su imućniji ljudi, zanatlije, trgovci, oficiri, profesori, supružnici i pojedinci uglavnom bez poroda ili oni koji su ostali bez dece, kao što je to slučaj sa opančarem Savom Bojanovićem i njegovom ženom Jelenom, koji su imali tragičnu sudbinu da sahrane sina i tri ćerke. Sa rodbinom su vodili spor oko imanja u Kosovskoj ulici koje su ostavili kragujevačkim osnovnim školama, kao fond za školovanje siromašnih đaka.

„Poslednji podatak o ovoj zadužbini je iz 1955 godine. Kuće još uvek postoje, ali uprava koja je određena da se stara o njima ne vrši svoju dužnost, te to čini Učiteljska škola... I ova zadužbina je nacionalizovana, a Učiteljska škola ili njen naslednik, Univerzitet u Kragujevcu, do dana današnjeg nisu pokazali interesovanje za obnovu ovog onda.”

Simu Radulovića, obućara, niko nije znao po imenu, samo po nadimku – Mufljuz, piše u novinama književnik Svetislav M. Maksimović. „Ko god ga je video mislio je da je ubogi siromah. Nadimak je dobio zato što se od svih grebao bilo za čašicu rakije, bilo za duvan, a njegov groš niko nije video... Onog dana kad je umro niko nije zažalio... Pa ipak, posle izvesnog vremena pročulo se ne samo da je Sima Mufljuz bio bogat čovek, nego i da je zaveštao crkvi grdne pare, od čega će biti izgrađena zvonara pri Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, poznatijoj u Kragujevcu kao Saborna ili Nova crkva.”

Zadužbinarska prošlost Kragujevca, piše autorka „Pitome loze”, čuva uspomenu i na jednog od prvih srpskih arhitekata sa kraja 19. veka, Andreju Andrejevića, koji je projektovao Sabornu, Novu crkvu. Zadužbinu braće Andrejević je osnovao Andrejev brat Svetozar, trgovac, koji je gradu zaveštao kuće i dućane, kao i poljsko imanje u Ilinoj vodi.

Kuća Jovana Đ. Mirkovića, koju je ovaj profesor muzike i stranih jezika zaveštao biblioteci 1939, umalo nije trajno pretvorena u gradsku radio-stanicu 1970. godine

„Ništa od ovoga nije realizovano, jer je park u Ilinoj vodi, kao i čitavo zadužbinarsko imanje braće Andrejević, kako je vizionarski prorekao sam Svetozar Andrejević, bilo 'uksopropraisano' najverovatnije već 1945. godine Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji i stavljeno pod nadzor Narodnooslobodilačkog odbora Kragujevca. Što se tiče zgrada Andrejevićeve zadužbine, one su bile nacionalizovane 1959..”

Zadužbina majora Koste Šamanovića i supruge Danice, bolnica u Ravnom gaju u knićanskoj opštini, završena 1926, pretvorena je u motel 1969. godine. Đaci kragujevačke OŠ „Radoje Domanović” i danas uče u zgradama pešadijskog kapetana Milovana Gušića, a njegov „Grand hotel” je nacionalizovan 1959. godine, od kada nosi ime „Zelengora”.

Kragujevački vatrogasci i sada koriste Požarni dom, zadužbinu osamdesetogodišnje starice Jelene Radojkić iz četvrte decenije 20. veka, a legat čuvene slepe slikarke Ljubice Filipović Lazarević ni danas nije onakva galerija kakvu je ova umetnica želela da ostavi Narodnom muzeju u Kragujevcu, piše Gordana Jocić.

Knjigu „Pitoma loza” iz 2004. godine, u izdanju „Svetlosti”, trebalo bi, možda, ponovo štampati. Može biti korisna u teškim vremenima, kakvo je današnje, kada opaka bolest i sve što ide uz nju pritiska sve nas, verovatno najviše najsiromašnije.

Zadužbinu nosi talas 312

Kuća Jovana Đ. Mirkovića, koju je ovaj profesor muzike i stranih jezika zaveštao biblioteci 1939, umalo nije trajno pretvorena u gradsku radio stanicu 1970. godine.

Zvonik Saborne crkve u Kragujevcu

„Te 1970. u Kragujevcu se vodi akcija za otvaranje radio-stanice. U potrazi za zgodnom zgradom, tadašnji predsednik opštine Milan Đoković, i direktor i glavni urednik 'Svetlosti' Tomislav Jerinić zaustaviše se na Mirkovićevoj kući...”, piše pesnik Milan Nikolić, tada stalni, honorarni dopisnik „Večernjih novosti”.

„I 'Večernje novosti' su u tome videle veliki problem, pa su tu rubriku najavile na prvoj strani krupnim slovima 'Zadužbinu nosi talas 312'. Sve je delovalo prilično senzacionalno i daleko je odjeknulo. To je pogodilo tadašnje opštinsko rukovodstvo, pa mi se nekoliko dana kasnije dogodilo čak i to da me u opštini sretne tadašnji njen predsednik, prepreči mi put uz najpogrdnije reči, zamahne da me udari. Ja sam njegovu ruku zadržao, ali me je udario nogom u cevanicu. To deluje neverovatno, ali stvari koje su usledile još su neverovatnije. Milan Đoković i Tomislav Jerinić su nakon toga otišli u 'Večernje novosti' kod tadašnjeg urednika Mirka Stamenkovića i zahtevali da me izbace iz redakcije što se i dogodilo...”

Komentari0
3e72a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja