subota, 23.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 23.11.2020. u 22:15 Miloš Lazić

Čekam zoru, šta bih drugo

U Zmaj Jovinoj, nadomak tramvajske centrale i Skenderbegove ulice začeta ideja o pekari koja će držati vrata širom otvorena i noću. – Buran noćni život imali su i „vukovci”, zlosrećni radnici mahom dunđeri, koji su svoje umeće, iskustvo i znoj ranom zorom nudili kraj Parka Ćirila i Metodija
На крају Чика Љубине улице, до Великог рата налазила услужна радња у којој су невољнике дочекивале даме с „оним” мајсторским писмом, срушена је због изградње модерног пословног центра у залеђу виле „Зора” (Фотографије Колекција Стари Београд)

Mnogi veruju da je noć namenjena ili snu ili provodu, ali postoji sijaset službi i zanimanja čiji su pregaoci osuđeni da rade neprekidno 24, a neki i 25 sati – lekari i hitna pomoć, negovateljice u domovima za stare, novinari, žandari i narodna milicija, narodna armija, dežurne komunalne službe, proleteri po fabrikama koje rade u tri smene, dispečeri, portiri, čuvari, vozači, lađari, pekari, kontrolori leta, dame s majstorskim pismom najstarijeg zanata koje su svoju delatnost i drage goste oduvek skrivale dolamom mraka, njihovi „kavaljeri” poznatiji kao makroi... Mahom uslužna delatnost, i nešto malo trgovine i proizvodnje.

Srećan rad, majstori

Kad je krajem četrdesetih godina Aleksandar Tošić počeo da se bavi pekarskom umetnošću, radnja mu je bila u Zmaj Jovinoj, nadomak tramvajske centrale i Skenderbegove ulice. Tu je začeta ideja o pekari koja će držati vrata širom otvorena i noću. Dogodilo se to oko dva posle ponoći, kada je poznaniku, inače redovnoj mušteriji, uslišio molbu da kupi kiflu. Ovaj mu je, izvinjavajući se, rekao nešto što je zauvek upamtio. Ta rečenica, ili pre pitanje, glasila je „Crni Aco, ne znam da li da ti zaželim dobro veče, ili dobro jutro”. Eto kako je Aca Pekar ušao u povest prestoničkog noćnog života... mada radnja zvanično nikada nije radila svu noć.

Slične nedoumice mučile su i manje-više prisebne goste Kule Vita Romita, najstarije beogradske umobolnice, ili svesne pacijente Urgentnog centra KCS-a – od osnivanja, krajem 1987. godine, do danas.

Ovaj problem je važno rešiti, jer kako čestiti grešnik da se umili dežurnom inspektoru kad ga u pola noći privedu u stanicu milicije ako ne zna kako da ga uljudno pozdravi? A da mu spomene „Srećan rad, majstore”, ne ide, ko zna šta bi pomislio i kuda bi zbog toga zabasao.

Upravo krajem 1970. godine u Beograd je svratio Merkur, bog trgovine i profita u rimskog Panteonu, tek da u pešačkom prolazu ispod raskrsnice Dečanske i Nušićeve ulice otvori prvu prodavnicu koja je radila celu noć, ko zna zašto nazvanu „dragstor”. Tako se noćno bdenje preselilo u podzemlje, a „kolekcionari sekundarnih sirovina” i iskorišćene staklene ambalaže dobili nepresušan rudnik. Zbog redovnih gostiju tog svratišta, Beograd je dole dobio i prvi javni toalet s „non-stop” radnim vremenom i strpljivim službenicama koje su ga održavale.

Krajem 1970. godine u Beograd je u pešačkom prolazu ispod raskrsnice Dečanske i Nušićeve dobio prvu prodavnicu koja je radila celu noć pa se noćno bdenje preselilo u podzemlje 

Čudan legat

Koliko se pamti, poslednja „tajna” javna kuća klijentelu je primala u nekoj dvorišnoj straćari na početku Lomine ulice do kraja šezdesetih, kad su joj radnice prestarile a mušterije postale gadljive i probirljive. Ali, ako je to bila poslednja, mora da ih je nekada bivalo još? Jeste, kao i danas, samo što se više ne skrivaju, čak se i oglašavaju!

Postoji jedna neobična legenda po kojoj se u prastaroj jednospratnici s početka pretprošlog veka, onamo, na kraju Čika Ljubine ulice, do Velikog rata nalazila uslužna radnja u kojoj su nevoljnike dočekivale dame s „onim” majstorskim pismom. Srušena je zbog izgradnje modernog poslovnog centra u zaleđu vile „Zora”, današnjeg Instituta „Servantes”, početkom devedesetih. Tek tada je izronila priča da je, navodno, prilikom otvaranja testamenta vlasnika radnje, ustanovljeno da je pokojnik čitavo zdanje, sve sa uhodanim poslom, zaveštao – Srpskoj kraljevskoj akademiji. A da li su učene glave taj čudan legat prihvatile i jesu li ubirale profit od radnje, ne zna se. Kada je profesionalni radoznalac to pitanje jednom postavio službenicima SANU, najurili su ga iz arhiva, što ukazuje da u tome možda ima i istine. Docnije mu je jedan od poznatijih naučnih saradnika Etnografskog instituta ispod glasa poverio da se iza svake legende krije neki istinit događaj, koji vreme i ljudska sujeta menjaju i preoblikuju, mada suština ostaje.

Ovde valja spomenuti i jedan zaboravljeni običaj koji je, takođe, davao doprinos učenosti. Naime, gotovo kao pravilo, uobročilo se i da čitaonice s bibliotekama po većini fakulteta Beogradskog univerziteta danima uoči ispitnih rokova studente primaju i zbrinjavaju čitave noći.

Ponekad su buran noćni život imali i „vukovci”, zlosrećni radnici mahom dunđeri, koji su svoje umeće, iskustvo i znoj ranom zorom nudili kraj Parka Ćirila i Metodija, iza leđa bronzanog Vuka Karadžića. Jer, većina ih je bila iz srpskih zabiti, a pošto im je svaki dinar bio veliki kao kuća, to su mnogi i noćivali po klupama svoje nesvakidašnje „berze”. I upravo zbog toga, s vremena na vreme je i narodna milicija gledala da ih razjuri. Uzalud, naravno. Ali, u takvim noćima po parku je vrilo i lelekalo kao i usred dana. Tako je bilo sve dok im neka plemenita duša nije ponudila da noćivaju takoreći besplatno u trošnom zdanju usred njegovog dvorišta, u Niškoj ulici. Tu im se priključio jedan naš zamaskirani kolega i mesec dana radio, spavao i pisao o njima (eto, opet noćni rad), pa je tako, uza sve ostalo čime je obradovao čitaoce, zaslužio Godišnju nagradu „Politike”.

Jedna od ulica u centru grada teško prepoznatljiva – Dečanska 1930... i sa već prepoznatljivim izgledom 1963. godine

Zemunska tajna

Na kraju šetališta što se proteže dunavskim kejom, tristotinak metara uzvodno od „Šarana”, nalazi se alaska krčma koju su stari Zemunci iz milošte prozvali „Ispodrudicki”, po prirodnom bentu što se nadnosi nad njom. U njoj su, zbog jevtinoće, povazdan taborovali ribari, a najredovniji je bio neki Pera Šuma, rođeni Dorćolac koji se pod stare dane premetnuo u zakletog Zemunca. Stanovao je u blizini, na Kalvariji, ali je i dane i noći provodio u toj alaskoj krčmi. I nikada nije imao „čuvarku”. Dođe mu ujutru domaćica i zamoli za somića, ali da ne bude teži od kilo i po. Pera istera svoj „fišerac” nasred Široke staze i vrati se posle desetak minuta, a na dnu čamca koprca se somče – kilo i trista pedeset. Nepogrešivo. Zaista je bio velemajstor svog zanata. Ostali su mu se divili, ili krišom zavideli, ali svi su mu skidali kapu na umeću.

Jednom ga je neki pakosnik upitao zašto, kada već ne lovi „na lampu”, svu noć provodi u kafani, a Pera mu preko špricerske čaše mrtav hladan odgovori – „Čekam zoru, šta bih drugo”.

Mala noćna muzika

U vreme kad je Omladinski klub „Euridika” bio u Molerovoj ulici, nadomak Njegoševe, u njegovoj bašti karijeru su započeli „Zlatni dečaci”, jedna od prvih beogradskih pop grupa. Preživeli svedoci tih hepeninga, ako ih još ima, valjda pamte da su muziciranje ponekad znali da otegnu do sitnih sati, u zavisnosti od raspoloženja sve brojnije publike. O tome je najviše znao pokojni Boba Stefanović, čiji je muzički uzlet i započeo tu, nadomak kuće u kojoj je rođen i poživeo čitav svoj vek, ali...

Komеntari2
d1a01
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Svetlana Krstic
Boba Stefanovic i moj pokojni otac ziveli su u istoj avliji. Secam ga se kada me je mazio po kosi. Sada je tu neka odvratna ogromna zgrada. Tata je bio golubar, ribolovac i covek sa dusom. Bili su tada neki divni ljudi velikog srca. I moj grad je bio isti. Danas... Neki novi klinci...Neki drugi svet... Neke nove zore...
Orasanka
Divna reportaza,napisana sa ljubavlju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja