Šapirografisani monolozi

Vanredno unapređeni u čin rodoljubaca, podučavani da deklamuju sadržaje koji ne potiču iz njihovih zarobljenih glava, mladi naprednjaci u skupštinskim klupama toliko su se zaneli u obračunu sa svakim ko drukčije misli da su na kraju dobili ukor vrhovnog starešine, istina blag.

Pravo na kritiku je univerzalno. Pripada koliko vlasnicima pijačnih tezgi, poštarima i bolničkim sestrama, toliko i akademicima, profesorima i glumcima. Novinari su nekako van tih kategorija: oni su po definiciji obavezni da kritikuju zarad istine i popravljanja društva. Što na neki način važi i za narodne poslanike koji svojim zamerkama treba da doprinesu kvalitetu zakona koji se usvajaju.

Mogu li to mladoturci SNS-a, junoše koje su u parlamentu da bi valjda učile zanat i da bi nacionalnoj politici udahnuli energiju i svežinu? Ne da ne mogu, već ruše ono malo klimavih temelja na kojima je počela da se gradi srpska demokratija. Njihova otužna politička inicijacija stavila je ljute trave na ljute rane srpskog parlamentarizma i društva u celini.

Ne bih imao ništa protiv da su, prateći šta se oko njih događa, argumentovano došli do zaključka da tamo neko hoće da fizički likvidira njihovog glavnokomandujućeg, da su neki ugledni članovi ovog društva „strani plaćenici i domaći izdajnici” a drugi „lopovi” – što su haubičke optužbe koje se olako izgovaraju a teško dokazuju.

Ništa od toga. Demagoško populistička retorika vraća u vremena devedesetih. Mladi poslanici umišljaju da kritički misle svojom glavom i već su dospeli do granica na kojima ne postoji problem sa moralom.

Obračun sa političkim protivnicima, predstavnicima EU koji ponešto zameraju ili sa medijima koji nisu pod kontrolom vlasti je scenario napisan poput pozorišnog teksta. Njihovo je samo da udarnički ponavljaju šapirografisane monologe koji su monotono dosadni jer ne donose ništa novo sem opasne kontaminacije javnog prostora.

Činodejstvuju na dežurnu temu ili dežurnu ličnost, kako im se kaže. Najčešće po direktivi koja treba da skrene pažnju sa najakutnijih problema zemlje. Juče su to bile afere „Krušik” ili „Jovanjica”, danas pandemija, sutra će marketinški gurui naprednjaka smisliti već nešto novo. Funkcionišu po totalitarističkoj mantri „ako nisi sa nama onda si protiv nas” svesno zaboravljajući da društvo nije crno-belo.

SNS partijska mašinerija – nije u tome usamljena – disciplinovano radi na „zvonce” a direktive za glasanje prihvataju se kao božije zapovesti. Brutalne kampanje obračuna sa neistomišljenicima koriste se kao alibi sopstvene nepogrešivosti.

Ništa od velikog „osveženja”, kako je ulazak mladih naprednjaka najavio njihov šef. Štaviše, posledice njihovog pregalaštva po skupštini tek će doći na naplatu. Radi se o pogubnom kontinuitetu koji razara političko i socijalno tkivo zemlje.

Junoše su vaspitavane i formatizovane da budu klonovi starijih kolega koji su prošli kroz istu radioaktivnu naprednjačku partijsku školu u kojoj su naučeni da nikome pored njih ne dopuste da kaže šta ima, koja ih je naoružala arsenalom otužnih, primitivnih pa i vulgarnih atributa koje treba pripisati „onim drugima”.

Naučeni su da su svi koji ne misle poput njihovog vođe politički neprijatelji, a ne rivali. Prosipaju osiromašeni uranijum od skupštine preko ružičastih TV jutrenja do večernjih bdenja uz „srećnu” televiziju.

Svaku kritičku misao posmatraju kao zaverenički udar na vladajuću politiku. Pošto se politika izjednačava sa njenim ekskluzivnim kreatorom, kritike su napad na Njega lično. Mladi lavovi SNS-a dovedeni su u jednopartijski kavez koji se zove skupština da bi kidisali, da tu rastrgnu svakog ko „izdajnički” i „nepatriotski” ugrožava državu sa kojom su se identifikovali. Državom koju su zarobili a mnogim građanima je ukrali.

Pažljivo uvežbavane „misli” su domaći zadaci na teme koje dobijaju iz centrale. Koreografija fanatizma kakav je pristajao komsomolcima sovjetskog tipa, Maovim jurišnicima Kulturne revolucije a pre njih onom „Jugendu” iz vremena vrhunca izvitoperene totalitarnosti.

Šta će biti sa poletarcima kada se jednog dana promeni vlast? Da odu u inostranstvo nema šanse jer nemaju znanje, a znanje koje imaju nikome ne treba. Da ostanu u zemlji i ispune patriotske zavete u koje se kunu? Od čega će se izdržavati? Svojim otrovnom retorikom čine sve da sutra niko neće hteti da ih sluša ni u kafani.

SNS pravi generaciju političkih Die Fähigkeit Idioten, sposobnih idiota, kako glasi stručan naziv na nemačkom – onih koji su mogli nešto da naprave u životu ali su prihvatili da svoj celokupni identitet podrede stranici koja ih okrutno koristi kao topovsko meso. Ako se stvari okrenu, prepustiće ih same sebi.

Aristotel je davno savetovao da ne treba sa svakim raspravljati. Nemam nameru da ulazim u debatu sa partijskim pretorijancima. Uvažavam da su oni tu da bi branili politiku svog vođe i stranke koju predvodi. Svesno.

Zato nema mesta sažaljenju. Ti mladi ljudi nisu toliko nesvesni da ne znaju šta rade. Znaju, i to jako dobro. Prihvatili su život na lancu i horsko kevtanje. Dobrovoljno su zaboravili na čast. Preporučuju se svom velikom šefu i Glavnom odboru nadajući se brzoj i unosnoj karijeri. Mestu državnog sekretara za početak. Zaboravljaju da ponižavaju i građane koji su za njih glasali.

Suočeni smo sa pogubnim pragmatizmom čiju će gorčinu okusiti i oni i svi mi sa njima. Nije zgorega podsetiti na jednu staru gradaciju: ističe se, veoma se ističe i uzalud se ističe. Voleo bih da neko vreme provedem u tim poslaničkim glavama – pa da se odmorim.

Nema budućnosti bez slobodno mislećih ljudi. A oni, slobodno misleći ljudi, skloni su kritičkom razmišljanju o državi i društvu i u tome je izgleda nesavladiv problem ove vlasti.