utorak, 09.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 27.01.2021. u 09:51 Prof. dr Momčilo Pavlović*

Pojte mu Srbi

Свети Сава, фреска у манастиру Студеница (Фото Фонд „Благо”)

Specijalno za „Politiku”

Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi, prvi stih pesme i himne, koji danas odjekuje širom Srbije i srpstva. Ovog januara navršava se 181 godina od prve proslave Svetog Save i od zavođenja školskog zvona, kao pomoćnog sredstva u nastavi u školama u Srbiji. Simbola svih škola i svih generacija. Sveti Sava proslavljen je prvi put 14/27. januara, a školsko zvono uneto u školsku zgradu 28. februara 1840. godine. Oba ova događaja desila su se za vlade kneza Mihaila Obrenovića u Kragujevcu, gde je bila prestonica i sedište prvih srpskih viših škola. Pre toga kod Srba van Srbije ovaj svetitelj se slavio kao zaštitnik škola u nekim mestima u Sremu.

Rastko Nemanjić, Sveti Sava je simbol služenja svome narodu, rodoljubivog služenja. On se odrekao dvorskih privilegija i kroz manastirsku samoću posvetio se Bogu i svom narodu. U narod je širio pravoslavlje, suzbijao druge jeresi, u želji da stvori narodnu veru koja će ga čuvati od iskušenja i propasti kroz svu istoriju. Kroz 12 episkopija organizovao je srpsku pravoslavnu crkvu a kroz ujedinjene srpske zemlje koje je njegov otac ostvario uveo je škole – temelj narodnog obrazovanja.

Sa svojim bratom podigao Žiču, manastir kao stolicu svoje arhiepiskopije. Tu je krunisan njegov brat, Stefan Prvovenčani, tu se držali i prvi državni sabori. Njegov rad sa bratom u narednih 15 godina utvrdio je i veru pravoslavnu u narodu i državu srpsku.

Ovaj svetitelj je obesmrćen i za sva vremena je u narodu kroz veru, crkvu, školu, krsnu slavu, imena muške i ženske dece, a mnoga mesta, gore i vode nose njegovo ime. Iako se veruje da mu je prah razvejan njegov duh je, uprkos svemu, u narodu i lebdi nad narodom. Srbi su kroz istoriju gubili i manastire i državu, ali pravoslavnu veru, nisu nikada. Ona je u osnovi identiteta, danas podeljenog i rasejanog i u nekim delovima bivše Jugoslavije ugroženog srpstva.

Školsko zvono – simbol škole

Organizovano proslavljanje Svetog Save kao školske slave pratimo od 1840.  Mesec dana posle ustanovljavanja proslave Svetog Save u svim školama to jest školama svih nivoa, uvedeno je i zvono koje je do dana današnjeg simbol škole, početka školske godine, prvog susreta sa školom uplašenih prvačića, i đački rastanak, koji ostaje za nezaborav. Početak nastave, početak i kraj svakog časa, spas kad nisi spreman da odgovaraš…Uprkos napretku i tehnologiji zvono se održalo. Bilo bi lepo da sakupimo školska zvona iz svih krajeva. Jer zvono simbolizuje istoriju svake škole.

Ove iste godine, 1840, na jedan mesec po Svetom Savi, obavljena je u kragujevačkim školama i svetkovina u čast unošenja prvog školskog zvona „uzdanije  učilišnih zavedenija” – Liceja i gimnazije. Ovo je, prvo školsko zvono u Srbiji, čija je pojava u školi značila kulturni napredak i novinu u nastavnom radu. Do tada zvono nije bilo potrebno kao pomoćno sredstvo u školskom radu, jer se radilo po sistemu razredne nastave. To jest, svaki je razred imao svoga nastavnika za sve nastavne predmete. Krajem 1839. i početkom 1840.  taj sistem se polako napušta, i umesto njega zavodi sistem stručnosti. To znači svaki predmet predaje stručni nastavnik. Pri takvom radu potrebno je bilo zavesti red u pogledu početka i trajanja časova i smenjivanja nastavnika. Za to je bio potreban školski sat, zvono i služitelj koji će o tome da vodi računa.

O ovoj stvari rešavao je Profesorski savet oba zavoda 19. oktobra 1839. godine. Rešeno je da škola uzme služitelja, koga su nazvali „osmatrač” i stavili mu u zadatak da „bodrim okom” pazi na red među učenicima u školi i van nje i da o tome „raportira” profesorima. On će isto tako paziti na red i među profesorima ukoliko se tiče objavljivanja časova i reda propisanog u tome pogledu.

Da bi „osmatrač” vršio posao kako treba, Savet je rešio još da mu se „kupi jedan časokaz i zvonce, kako bi ovaj na tome školskom: časokazu vladajući se svagda, menjajućim se profesorima njihov izlaz i ulaz zvoncem tačno i strogo objavljivao, da ne bi profesori jedan drugom časove zakidali”.
Ministarstvo prosvete je odobrilo ova rešenja i nabavilo sat i zvono za Licej i gimnaziju, koji su bili pod jednim krovom. Unošenje zvona u školsku zgradu, i podizanje njegovo na kulu, koja je naročito za njega napravljena, obavljeno je vrlo svečano 28. februara 1840. godine.

Prva proslava Svetog Save

Tadašnja autonomna, ali ne još i nezavisna Srbija, kneza Mihaila imala je dve gimnazije i tri polugimnazije. Prva proslava u Kragujevačkom liceumu obavljena je vrlo svečano, sa litijama nastavnika i učenika do narodnog ručka i zabave ispred škole. Bila je to jedna od najvećih kulturnih svetkovina u Srbiji toga vremena. Od tada ona je ostala kao stalna školska ustanova velikog vaspitnog i nacionalnog značaja.

Današnja Prva muška gimnazija u Kragujevcu osnovana je u Beogradu 1831. godine pod imenom Velika škola. Nakon dve godine premeštena je u Kragujevac i tamo školske 1834–1835. godine proglašena za prvu srpsku gimnaziju u Srbiji. Ona je docnije nosila zvaničan naziv Gimnazija kneza Miloša Velikog, po imenu svoga osnivača. Istorija ove gimnazije nerazdvojno je vezana za postanak i istoriju današnjeg Univerziteta u Beogradu. Ona je bila matična škola za sve srednje škole u Srbiji, pa i za univerzitet. Jer najstariji gimnazijski razred uzdignut je 1838. godine na rang više škole, koja se onda, po nekom zapadnjačkom uzoru, nazvala Licej. A iz ovog liceja, premeštenog u Beograd 1841. godine, razvio se preko Velike škole današnji beogradski univerzitet.

Gimnazija i Licej zadugo su bili u istoj zgradi, imali zajedničke profesore i zajedničku upravu. Tek krajem 1839. godine odvojen je nastavno i administrativno Licej od gimnazije. Direktor gimnazije postao je najstariji profesor Isidor Stojanović, dok je dotadašnji zajednički starešina Atanasije Nikolić postao rektor Liceja. Obojica su bili došljaci u Srbiji, vredni školski i prosvetni radnici iz Bačke. Oni su kao starešine prvih prosvetnih zavoda stvarali tradiciju srednjih i viših škola u Srbiji. Oni su zaveli i prve školske svečanosti kao važno vaspitno sredstvo. Oni su zaveli prizivanje Svetog Duha na početku školske godine i proslavljanje Svetog Save kao školske slave.

Predlog Atanasija Nikolića, rektora liceja

U leto 1839. godnne prešao je u Srbiju jedan od najvećih nosilaca kulture, Atanasije Nikolić, profesor matematike, zemljemerstva i crtanja. On je već od početka školske 1839–1840. godine rektor Liceja u Kragujevcu i za prva dva-tri meseca pokazao je izvanrednu aktivnost u svima pravcima. U novembru 1839. osnovao je u Kragujevcu školu crtanja, a pored toga svakodnevno je slao predloge Popečiteljstvu Prosveštenija, kako bi se ubrzalo „obšte izobraženije Serbie”.

Posle devet dana, 14. decembra, Popečiteljstvo prosveštenija saglašava se sa predlogom Atanasija Nikolića i obraća se Sovjetu za rešenje i odobrenje, dodavši Nikolićevom predlogu i Kragujevačku gimnaziju jer su se oba „viša učilišta” nalazila u jednoj istoj zgradi i bila su vrlo bliska.  Po tom „saglašavanju”, dakle, nije se Svetom Savi učinila zaslužena pažnja, da bude zaštitnik i slava svih škola u Srbiji. Ali ono što je propustilo Popečiteljstvo prosveštenija, učinio je Sovjet. On je uvažio njegovu saglasnost, pa je dao još i svoj dodatak. Tim „sovjetskim dodatkom” uvedeno je proslavljanje po svima školama u Otečestvu. 

Rešenje su potpisali Namesnici Knjaževskog Dostonnstva: Predsedatelj Sovjeta, general-major, kavaljer Jevrem Obrenović, člen Sovjeta, polkovnnk Toma Vučić – Perišić, i Predstavnik Knjaževski, Popečitelj inostrani dela, Avram Petronijević.

Ono je doneto u Beograd, gde su se tada nalazili namesnici i centralna vlast.  Sovjetsko rešenje o proslavljanju Svetog Save primilo je Popečiteljstvo prosveštenija 4. januara, pa  je odmah idućeg dana obavestilo o tome beogradskog mitropolita, rektora Liceja u Kragujevcu i sva okružna načelstva.

Rektor Liceja sazvao je glavno zasedanje školsko za 10. januar 1840. i obznanio „svima rodoljupcima da će se praznik Svetog Ariepiskopa Save, kao novoizavbranog patrona školskog, koji u iduću nedelju pada, posle Svete Liturgije, u školskome zdaniju ovom toržestveno pozdraviti”. Tako se u Kragujevcu proslavila školska slava.  Na toj proslavi se pevala jedna druga pesma „Poj Srbe poj”, dok se sadašnja himna „Uskliknimo s ljubavlju” peva nekoliko godina od ustanovljenja školske slave.

Ova himna oriće se dok je škola, dok je crkve i dok je Srba ma gde bili. Pevajući Ti zahvalnu himnu još uvek se molimo u Žiči, Studenici, i drugim svetinjama širom Balkana i sveta gde su Srbi sa porukom, pravoslavna crkva je opstala, a škole narodne vaspitavaju decu za budući život i spremaju za iskušenja koja dolaze.

* Istoričar

Komеntari18
fc6ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lillah
Alen@ Mač, a ne krst, je umetnička sloboda autora, koji je imao na umu Stefana Nemanju, a ne Svetog Simeona Mirotočivog.
Beli
Da zivimo svi u slozi Sveti Savo ti pomozi.
Миодраг Стојковић
Свети Сава се борио за духовност целокупног рода Српског , у саборности и вери. Ми данас истичемо појединца, претварамо народно у приватно и тргујемо са свим тековинама што су градили преци. Народ губи осећај и тупи оштрицу мача којег је држао Немања.
Alen
Isus nikada nije nosio mac ... samo konstatujem
Moje iskustvo...
Recitovanje u našoj crkvi i proslavu je organizovao pop Đorde. Voljeli smo ga. Cekva je preko puta škole. Nastavnik muzičkog, Crnogorac je dobro promatrao ko ulazi i izlazi iz crkve. Njegovi časovi muzičkog su bili časovi pljuvanja na crkvu, a mene je naročito progono. Uvijek mi je smanjivao ocjenu. Pričali su mi djeca iz drugih razreda kako je pominjao mene pljujući po meni. Ipak mene je mama redovito vodila u crkvu. Naročito sam voljela Vrbice. Uvijek je bilo nekoliko djece, manje od deset!
Predrag Petrovic
„Јер варљив је,рече,овај живот,и склона је паду природа људска и нико се неће удостојити да га страсти никад не дохвате и да нема учешћа у пороку—осим Бога јединог!“ Теодосије—ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ
Alen
Imao je pravo ... Bog je jedan

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja