Devet decenija dvorane Kolarac

Dvorana sa oko 800 mesta, u okviru Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, godište je 1932. i odavno je prevaziđena u tehničko-tehnološkom smislu.  Ali akustički – to je neverovatno uspeli prostor, iako je građen po standardima od pre skoro jednog veka. Često umemo da kažemo: „nas Karnegi Hol”, ali je Kolarac i više od toga, jer Karnegi Hol ima ogromnu konkurenciju u mnogim gradovima Amerike, a Kolarac je – jedini takav u Srbiji. I još po nečemu je Kolarac jedinstven: – po multidisciplinarnosti  programskih sadržaja. Pod svodom Zadužbine reprodukuje se muzika svih žanrova, igraju se balet i folklor, održavaju sjajna predavanja (Vladeta Jerotić, Ranko Radović, Lazar Trifunović), organizuju se takmičenja,  a i deca i omladina se ovde susreću sa umetnošću – po posebno koncipiranim programima.

Te davne 1932, Beogradska filharmonija, sa dirigentom Stevanom Hristićem, svečano je otvorila dvoranu Kolarca, a u godini  otvaranja nastupio je  i,  tada još nedovoljno poznat, pijanista Artur Rubinštajn. Od tada,  u tom prostoru održano je oko 19.000 koncerata, nastupilo je 16.000  solista, 4.000 ansambala sa 1.600 dirigenata i tako dalje. Dvorana Kolarca je bila i ostala – epicentar visokokvalitetnih dešavanja u prestonici, ali i paradigma kulture i umetnosti Republike Srbije.

Rukovodstvo Zadužbine ljubomorno neguje 4.  februar kao datum prvog otvaranja dvorane, pa za tu priliku priređuje koncerte za pamćenje. Posle Aleksandra Madžara, Ive Pogorelića i Nemanje Radulovića, ovog puta slavu dvorane poneo je klavirski duo Tamara Stefanović – Nenad Lečić. Oba umetnika potekla su iz naše sredine (Beograd – Čačak), žive u svetu, gde su ostvarili impresivne internacionalne karijere. I to ih je i kvalifikovalo da im Zadužbina poveri svoj značajan dan.

Za rođendansko slavlje Velike dvorane, klavirski duo odlučio se za  izuzetno zahtevan program, ne želeći da povlađuje publici. Slušali smo antologijsko „Posvećenje proleća” Igora Stravinskog i blistave „Simfonijske igre” Sergeja Rahmanjinova. Od prvog do poslednjeg tona koncerta, sa podijuma je zračila neverovatna sinergija, zrela mladost, moćna muzička ekspresija, neverovatna tonska usklađenost, boje i samo boje – pa je, na momente, i  „Posvećenje proleća”, na samo dva klavira, zazvučalo kao veliki simfonijski orkestar. Iako na koncertima za dva klavira instrumenti stoje „čelo u čelo”, pa jedan od klavira nema standardni poklopac, to nije bio hendikep za Nenada Lečića, koji se sjajno uklopio u zvučnu sliku svoje koleginice Tamare Stefanović, koja je bila za prvim klavirom. To spada u umetnost slušanja, usaglašavanja i kompromisa – u korist umetnosti.

I da spomenem mali vizuelni utisak: uobičajeno je da, kada nastupa klavirski duo, sa pijanistima izađu i „okretači” nota, koji sede do pijaniste i prilično ometaju pažnju slušaocu. Ovog puta toga nije bilo: pijanisti su, u tom ogromnom programu, sami sebi okretali note, to činili veoma spretno i ni na koji način nisu omeli tok svog impresivnog izvođenja. Bravo!

I na kraju – čestitke rukovodstvu Zadužbine za dobro snalaženje u ovoj teškoj situaciji, komplimenti za sjajan  izbor programa povodom ovogodišnjeg Dana velike dvorane i molba da se sa aktivnostima nastavi – uprkos svemu, jer je ogroman aplauz publike na svečanom koncertu pokazao koliko nam je potrebna duhovna nadgradnja i opuštanje uz bisere svetske umetnosti.

Prof.  Nikola  Rackov