Vetrovi rata

Pre 80 godina, tačnije 8. aprila 1941. godine, ova porodica je poslednji put bila na okupu. Moj deda, Branimir Vasić, tada je bio vršilac dužnosti  komandanta vojnog aerodroma u Nišu. Kada su zločinački avioni počeli da istresaju bombe po gradu u kom su živeli, deda je hitno poslao automobil sa vozačem po moju baku Milicu, oca Milana i strica Tomu, da ih odveze kod rodbine van grada. Uspeli su da se nakratko vide.

To je bio kraj lepog zajedničkog života. Deda je nedugo zatim zarobljen i odveden u Nemačku u logor Osnabrik „Oflag šest c”, gde je ostao do kraja rata. Posle oslobađanja se radovao povratku u otadžbinu, ali politika i propaganda političke emigracije su ga odvratili od te ideje, pa je ostao u Nemačkoj ubeđen da bi loše prošao kad bi se vratio. Nije pomagalo ni ubeđivanje rodbine, prijatelja. Moji otac i stric su ga povremeno i odvojeno posećivali, a baka Milica je čekala da on dođe.

I 1976. godine je konačno prelomio i odlučio da prvi put posle 35 godina zakorači na Jugoslovensko tlo. Ali, kako samo život to zna da režira, dok se pakovao i spremao na taj korak, baka Milica je iznenada preminula. Dugih 35 godina čežnje i čekanja. U stvari, 35 godina koje su postale zauvek.

Napisao Gordan Vasić