Dobrica Ćosić, hroničar sa Dedinja

„Zar ću ja biti hroničar sa Dedinja o grandioznoj drami na Kosovu i Metohiji u kojoj mogu izgubiti glavu i moj bratanac Dragan i moji unuci Darko i Ivan i hiljade mladića iz mog zavičaja?“ – to se, 13. maja 1999, u jeku bombardovanja Srbije od strane NATO-a, pita Dobrica Ćosić u svom dnevniku koji je, pre nekoliko dana, objavljen kao šesta knjiga Piščevih zapisa, pod naslovom „Vreme zmija“ i podnaslovom „Mali svetski rat protiv Srbije“ (izdavač „Službeni glasnik”).

Odgovor na postavljeno pitanje je pozitivan. Dobrica Ćosić je, pre devet godina, bio hroničar razorne međunarodne nepravde. Iz dana u dan, beležio je sve što se događalo, intenzivno kritikujući i zlokobnu neodgovornost tadašnje srpske vlasti i rušilačku odgovornost tadašnjeg udruženog evro-atlantskog agresora. Da su ovi dnevnici objavljeni neposredno posle bombardovanja, dok je Milošević još bio na vlasti, svog bi pisca doveli tada u direktan i oštar sukob sa režimom; danas, posle jedne decenije, kad je situacija u Srbiji i sa Srbijom ozbiljno promenjena, ovi su zapisi, u svom glavnom toku, lanjski snegovi, što je i sam Ćosić, još tada, primetio: „Zapisi, koji bi pre nekoliko godina bili značajne, pa i senzacionalne knjige, danas, sutra, biće bivše, mrtve knjige“ (str. 238). Tačno, pred nama je sada, u svom glavnom, letopisnom toku i kritici Miloševićevog režima, jedna bivša hronika i jedno kritički mrtvo slovo na papiru.

Od požarevačkog Pašića do požarevačkog Magbeta

U „Vremenu zmija“ postoji i jedan dublji, introspektivni tok koji se, poput ponornice, nekoliko puta jasno pokazuje na površini teksta, i ta Ćosićeva svojevrsna hronika sopstvenog književnog i političkog života, ta njegova ocena vlastite uloge i značaja, razgovetna i ozbiljna – od izuzetne je važnosti i za našu političku i za našu literarnu istoriju. Nigde do sada, kao u ovoj knjizi, Ćosić nije, bez ustručavanja, govorio tako kritički o sebi. U tom smislu, pred nama je jedna živa, čak senzacionalna knjiga.

„Delimično odobravanje titoizma i Miloševićevog režima, uviđanje dobrih strana u režimu Komunističke partije, radovanje nekim ratnim pobedama JNA i Srba u ratu sa Hrvatima i Muslimanima – predstavlja političku i moralnu krivicu, ako je u tom ratu činjen zločin“ (str. 234). Kao što je i Ćosiću dobro poznato, „u tom ratu“, sa srpske su strane činjeni užasavajući zločini prema Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Dakle, Ćosić koji je do polovine šezdesetih podržavao režim Josipa Broza Tita (punih dvadeset godina) i koji je svojom izjavom o Miloševiću kao najvećem srpskom političaru posle Pašića, uticao i na „vođino“ grandomansko samopouzdanje i na raspoloženje javnost da prihvati njegovu destruktivnu volju, a podržavajući ga i potom („A ja sam 1991. i 1992. ipak sarađivao sa tim licemerom. Bio sam u zabludi da je patriota više no vlastoljubac. Kako sam smeo da verujem da taj požarevački Magbet može da prihvati bilo kakvu demokratsku i moralnu reformu Srbije?“, str. 220) – Ćosić, ličnost tada u javnosti od najvećeg ugleda, snosi ogromnu moralnu i političku krivicu.

Ponor istorije

„Pokušao sam da ispišem ljudsku sudbinu na srpskoj zemlji u ovom veku (dvadesetom, moja primedba); mnoge važne događaje nisam ni opisao, ni zapisao. Gasi se moja književna uloga. Propada i ostaje van ljudske pažnje i interesovanja moje književno delo. Da li sam mogao, da li sam imao dara da ga učinim dugovečnijim? Ne verujem. I ja pripadam svetu koji je minuo u ponor Istorije“ (str. 45). „I knjige koje sam pisao da budu novi srpski roman, sada nisu novi srpski romani. Razloge da ih čitaju imaju uglavnom istoričari književnosti. Ideje u njima koje su nekada budile i oblikovale svest čitavim naraštajima, može se reći i čitavom srpskom narodu, te ideje su sada mrtve. Nikoga ni na šta ne pokreću i ne uzbuđuju“ (str. 98).

U ovoj testamentarnoj, ispovednoj svojoj knjizi, Ćosić, pohranjujući ga u nacionalnu bibliotečku arhivu, sahranjuje svoje književno delo. Govoreći o sopstvenom opusu tako kritički kako kod nas nikada nije govorio nijedan drugi književnik – da ima samo arheološku vrednost – Ćosić je tu i neobično iskren i neobično pouzdan sudija. On tvrdi da su ideje u njegovim delima danas ugašene, hladne i bez značaja.

Šta je time, u stvari, Ćosić kazao? Ništa drugo do to da je njegovo književno delo zasnovano na političkoj i socijalnoj ideji i da je ono, zapravo, nastavak politike drugim sredstvima, kao romansirani vid političke i socijalne akcije, a ne kao imanentan poetski čin. Kad je propala politička ideja, kad je propala jedna ideologija, propala je osnova i Ćosićevog javnog angažmana i Ćosićeve literature. „Ja sam pisac klasičnog, tradicionalnog srpstva, onog koje je bivstvovalo u 20. veku i pokušalo boljševičkom revolucijom da pođe prečicom u novu civilizaciju. Taj pokušaj je propao“ (str. 181) – objašnjava autor „Vremena smrti“, „Vremena zla“, „Vremena vlasti“ i „Vremena zmija“.

Anahronizam i stereotipi

Šta je to zbog čega su Ćosićevi romani anahroni? Problem tu jeste u ideologizaciji literature, ali ne i u istorijskom krahu ideologije. Ćosić, a to je suština problema, nije anahron od danas, on je i „u svom vremenu“ bio anahron.

Književno, publicističko i političko delo Dobrice Ćosića, ontologizovano je neprikosnovenošću nacionalne ideje i teleološkim stereotipima koji iz nje izviru, a nastajalo je, od sredine prošlog veka, upravo u vremenu deontologizacije, deteleologizacije mišljenja i pisanja.

U svojim se književnim delima Ćosić čitaocu obraća prevashodno kao Srbinu, a ne kao individui za koju je nacionalno opredeljenje nevažno dok čita beletristiku.

„’Ljudska prava’ poništiće srpski identitet” (str. 193), tvrdi Ćosić, i taj njegov stari stav imao je i ima političke, etičke i poetičke konsekvence, toliko pogubne da njegovo političko, publicističko i književno delo, danas, bez ostatka, preporučuju istorijskoj ropotarnici. U tom Ćosićevom i ćosićevskom stavu, roje se i šovinistički zaključci. Kad govori o razlici između albanskog i srpskog etnosa, Ćosić piše: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda“ (str. 211). Ovakva izjava razgalila bi i Dimitrija Ljotića i Dragoslava Dražu Mihailovića, inače Ćosićeve smrtne ideološke protivnike.

Uprkos iskrenim javnim zalaganjima za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, kao osnovnog demokratskog načela – još osamdesetih godina prošlog veka – Ćosićevo shvatanje demokratije bilo je i ostalo pogrešno. Na stranicama „Vremena zmija“, dakle krajem devedesetih, on često iznosi sledeći sud: „Nema Srbija Srbina i čoveka koji ima pameti i hrabrosti da spasava srpski narod“ (str. 86). Ta vera u pojedinca kao pokretača savremene istorije, taj hegelijanski, dokazano poguban, princip – ustoličio je i Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića na autokratski tron, spreman da uvek dovede do diktature. Sloboda i demokratija jednog društva ogledaju se u pravednosti njegovih institucija, a ne u pravednosti istinoljubivosti, hrabrosti njegovog vođe. To, što je tako dobro razumeo njegov ispisnik Desimir Tošić, Ćosić nije shvatio, i to je suština njegovog anahronizma.

Opsežno književno, publicističko i političko delo Dobrice Ćosića svedoči o zabludi ideologije u dvadesetom veku u Srbiji, to tvrdi i njegov autor. Ali, bitno je istaći da je ono, to opsežno delo o ideološkoj zabludi, upravo izraženo tom zabludom; najpre kosmopolitsko-komunističkom, potom otadžbinsko-nacionalnom – u oba slučaja, komunitarnom i partikularnom, u čemu se guši ono individualno i univerzalno, koje, avangardno u svom vremenu, nadživljava to svoje vreme, i u politici i u književnosti.