četvrtak, 04.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 24.10.2008. u 22:00 Zlatko Paković

Dobrica Ćosić, hroničar sa Dedinja

Добрица Ћосић

„Zar ću ja biti hroničar sa Dedinja o grandioznoj drami na Kosovu i Metohiji u kojoj mogu izgubiti glavu i moj bratanac Dragan i moji unuci Darko i Ivan i hiljade mladića iz mog zavičaja?“ – to se, 13. maja 1999, u jeku bombardovanja Srbije od strane NATO-a, pita Dobrica Ćosić u svom dnevniku koji je, pre nekoliko dana, objavljen kao šesta knjiga Piščevih zapisa, pod naslovom „Vreme zmija“ i podnaslovom „Mali svetski rat protiv Srbije“ (izdavač „Službeni glasnik”).

Odgovor na postavljeno pitanje je pozitivan. Dobrica Ćosić je, pre devet godina, bio hroničar razorne međunarodne nepravde. Iz dana u dan, beležio je sve što se događalo, intenzivno kritikujući i zlokobnu neodgovornost tadašnje srpske vlasti i rušilačku odgovornost tadašnjeg udruženog evro-atlantskog agresora. Da su ovi dnevnici objavljeni neposredno posle bombardovanja, dok je Milošević još bio na vlasti, svog bi pisca doveli tada u direktan i oštar sukob sa režimom; danas, posle jedne decenije, kad je situacija u Srbiji i sa Srbijom ozbiljno promenjena, ovi su zapisi, u svom glavnom toku, lanjski snegovi, što je i sam Ćosić, još tada, primetio: „Zapisi, koji bi pre nekoliko godina bili značajne, pa i senzacionalne knjige, danas, sutra, biće bivše, mrtve knjige“ (str. 238). Tačno, pred nama je sada, u svom glavnom, letopisnom toku i kritici Miloševićevog režima, jedna bivša hronika i jedno kritički mrtvo slovo na papiru.

Od požarevačkog Pašića do požarevačkog Magbeta

U „Vremenu zmija“ postoji i jedan dublji, introspektivni tok koji se, poput ponornice, nekoliko puta jasno pokazuje na površini teksta, i ta Ćosićeva svojevrsna hronika sopstvenog književnog i političkog života, ta njegova ocena vlastite uloge i značaja, razgovetna i ozbiljna – od izuzetne je važnosti i za našu političku i za našu literarnu istoriju. Nigde do sada, kao u ovoj knjizi, Ćosić nije, bez ustručavanja, govorio tako kritički o sebi. U tom smislu, pred nama je jedna živa, čak senzacionalna knjiga.

„Delimično odobravanje titoizma i Miloševićevog režima, uviđanje dobrih strana u režimu Komunističke partije, radovanje nekim ratnim pobedama JNA i Srba u ratu sa Hrvatima i Muslimanima – predstavlja političku i moralnu krivicu, ako je u tom ratu činjen zločin“ (str. 234). Kao što je i Ćosiću dobro poznato, „u tom ratu“, sa srpske su strane činjeni užasavajući zločini prema Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Dakle, Ćosić koji je do polovine šezdesetih podržavao režim Josipa Broza Tita (punih dvadeset godina) i koji je svojom izjavom o Miloševiću kao najvećem srpskom političaru posle Pašića, uticao i na „vođino“ grandomansko samopouzdanje i na raspoloženje javnost da prihvati njegovu destruktivnu volju, a podržavajući ga i potom („A ja sam 1991. i 1992. ipak sarađivao sa tim licemerom. Bio sam u zabludi da je patriota više no vlastoljubac. Kako sam smeo da verujem da taj požarevački Magbet može da prihvati bilo kakvu demokratsku i moralnu reformu Srbije?“, str. 220) – Ćosić, ličnost tada u javnosti od najvećeg ugleda, snosi ogromnu moralnu i političku krivicu.

Ponor istorije

„Pokušao sam da ispišem ljudsku sudbinu na srpskoj zemlji u ovom veku (dvadesetom, moja primedba); mnoge važne događaje nisam ni opisao, ni zapisao. Gasi se moja književna uloga. Propada i ostaje van ljudske pažnje i interesovanja moje književno delo. Da li sam mogao, da li sam imao dara da ga učinim dugovečnijim? Ne verujem. I ja pripadam svetu koji je minuo u ponor Istorije“ (str. 45). „I knjige koje sam pisao da budu novi srpski roman, sada nisu novi srpski romani. Razloge da ih čitaju imaju uglavnom istoričari književnosti. Ideje u njima koje su nekada budile i oblikovale svest čitavim naraštajima, može se reći i čitavom srpskom narodu, te ideje su sada mrtve. Nikoga ni na šta ne pokreću i ne uzbuđuju“ (str. 98).

U ovoj testamentarnoj, ispovednoj svojoj knjizi, Ćosić, pohranjujući ga u nacionalnu bibliotečku arhivu, sahranjuje svoje književno delo. Govoreći o sopstvenom opusu tako kritički kako kod nas nikada nije govorio nijedan drugi književnik – da ima samo arheološku vrednost – Ćosić je tu i neobično iskren i neobično pouzdan sudija. On tvrdi da su ideje u njegovim delima danas ugašene, hladne i bez značaja.

Šta je time, u stvari, Ćosić kazao? Ništa drugo do to da je njegovo književno delo zasnovano na političkoj i socijalnoj ideji i da je ono, zapravo, nastavak politike drugim sredstvima, kao romansirani vid političke i socijalne akcije, a ne kao imanentan poetski čin. Kad je propala politička ideja, kad je propala jedna ideologija, propala je osnova i Ćosićevog javnog angažmana i Ćosićeve literature. „Ja sam pisac klasičnog, tradicionalnog srpstva, onog koje je bivstvovalo u 20. veku i pokušalo boljševičkom revolucijom da pođe prečicom u novu civilizaciju. Taj pokušaj je propao“ (str. 181) – objašnjava autor „Vremena smrti“, „Vremena zla“, „Vremena vlasti“ i „Vremena zmija“.

Anahronizam i stereotipi

Šta je to zbog čega su Ćosićevi romani anahroni? Problem tu jeste u ideologizaciji literature, ali ne i u istorijskom krahu ideologije. Ćosić, a to je suština problema, nije anahron od danas, on je i „u svom vremenu“ bio anahron.

Književno, publicističko i političko delo Dobrice Ćosića, ontologizovano je neprikosnovenošću nacionalne ideje i teleološkim stereotipima koji iz nje izviru, a nastajalo je, od sredine prošlog veka, upravo u vremenu deontologizacije, deteleologizacije mišljenja i pisanja.

U svojim se književnim delima Ćosić čitaocu obraća prevashodno kao Srbinu, a ne kao individui za koju je nacionalno opredeljenje nevažno dok čita beletristiku.

„’Ljudska prava’ poništiće srpski identitet” (str. 193), tvrdi Ćosić, i taj njegov stari stav imao je i ima političke, etičke i poetičke konsekvence, toliko pogubne da njegovo političko, publicističko i književno delo, danas, bez ostatka, preporučuju istorijskoj ropotarnici. U tom Ćosićevom i ćosićevskom stavu, roje se i šovinistički zaključci. Kad govori o razlici između albanskog i srpskog etnosa, Ćosić piše: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda“ (str. 211). Ovakva izjava razgalila bi i Dimitrija Ljotića i Dragoslava Dražu Mihailovića, inače Ćosićeve smrtne ideološke protivnike.

Uprkos iskrenim javnim zalaganjima za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, kao osnovnog demokratskog načela – još osamdesetih godina prošlog veka – Ćosićevo shvatanje demokratije bilo je i ostalo pogrešno. Na stranicama „Vremena zmija“, dakle krajem devedesetih, on često iznosi sledeći sud: „Nema Srbija Srbina i čoveka koji ima pameti i hrabrosti da spasava srpski narod“ (str. 86). Ta vera u pojedinca kao pokretača savremene istorije, taj hegelijanski, dokazano poguban, princip – ustoličio je i Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića na autokratski tron, spreman da uvek dovede do diktature. Sloboda i demokratija jednog društva ogledaju se u pravednosti njegovih institucija, a ne u pravednosti istinoljubivosti, hrabrosti njegovog vođe. To, što je tako dobro razumeo njegov ispisnik Desimir Tošić, Ćosić nije shvatio, i to je suština njegovog anahronizma.

Opsežno književno, publicističko i političko delo Dobrice Ćosića svedoči o zabludi ideologije u dvadesetom veku u Srbiji, to tvrdi i njegov autor. Ali, bitno je istaći da je ono, to opsežno delo o ideološkoj zabludi, upravo izraženo tom zabludom; najpre kosmopolitsko-komunističkom, potom otadžbinsko-nacionalnom – u oba slučaja, komunitarnom i partikularnom, u čemu se guši ono individualno i univerzalno, koje, avangardno u svom vremenu, nadživljava to svoje vreme, i u politici i u književnosti.

Komеntari4
d47c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirča Pek
Изненађује мали број коментара на текст о интелектуалцу у транзицији? Шта то значи? У хваљеном тексту младог Вашег чланкописца промакла је, треба рећи, и једна полуистина. То да нико пре у српској критици није критички писао о Д. Ћосићу... Писало је неколико људи у књигама које су објављене и доступне: на првом месту писао је оштро професор у пензији и књижевни критичар Миодраг Мркић, на другом месту писао је врло принципијелно и аргументовано професор, прозни писац и књ. критичар Мирољуб Милановић, који предаје у петровачкој гимназији (с-и Србија). У својој књиѕи "Превредновање" М. Мркић је подвргао Ћосићево дело у целини, као и јавни ангажман, жестокој критици. Нешто господственије, проф. Милановић је у својој најновијој књиѕи "Пола века ћутања" утро пут текстовима, какве тек сада почиње да објављује "Политика". Раније сеу о Ћосићу сатирично писали пок. Илија Мољковић, као и оснивач "Треће Србије" Мирослав Лукић (у роману "доктор Смрт" који је објавио под псеудонимом Е. Белатукадруз). Ко данас чита Ћосића? Какав је профил тих људи? У чему је њихов проблем? Наши медији припомажу да један осредњи писац (али не само они, већ и неко други) буде повремено у жижи културне јавности. Чудна је и танка српска читалачка публика кад јој могу продавати рог као свећу! Али та публика је као и српско друштво. Не треба је идеализовати...
Srboljub Od Kosova
Cestitam Dobrici Cosicu, Piscu ovog clanka, kao iUredniku Politike. Nadam se da cemo u buduce cuti u ovom casopisu i nesto o nasim piscima sa one "druge strane",koji su pisali istinu o velikoj srpskoj tragediji u Drugom svetskom ratu (profesor Mateja Matejic, Bojic, Sava Jankovic, Borivoje Karapandzic, profesor Vasa Mihailovic i dr.) O njima mozete naci podatke u UKS. Sve najbolje od Boga, zeli Vam Srboljub od Kosova ZIVELA SRBIJA!!! r
Славомир МИРКОВИЋ
У једном даху сам прочитао најновије Пишчеве записе. Добрица Ћосић није само највећи живи писац српскога језика, већ и велики хуманиста и поборник истине. Уз патријарха Павла, несумњиво најугледнија личност међу Србима данас.
Mirča Pek
Čestitam uredniku na hrabrosti, kao i piscu ovog veoma razložnog teksta, koji na najbolji mogući način sažima smisao kritike i smisao vrednovanja. Meni se čini da ovaj tekst spašava i obraz savremene srpske književne kritike, ali i obraz same "Politike", koja je u svojoj dugogodišnjoj istoriji često bila pod raznoraznim pritiscima i morala da štampa, najverovatnije, i ono zbog čega nije osnovana kao list. Sve čestiteke, još jednom, piscu članka, kao i uredniku koji je to pustio. Odavno je prošlo vreme za tetošenje jednog pisca, koji se stalno povlači, ali nikako da se povuče iz javnog života....

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja