Програме из историје не пишу државни непријатељи

После писања „Политике” о петицији шест професора средњих школа, на челу с академиком Љубодрагом Димићем, редовним професором Филозофског факултета у Београду, да се по хитном поступку укине реформисани програм наставе историје у гимназијама и средњим стручним школама, Министарство просвете и Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) одговорили су отвореним писмом. У њему је истакнуто да „на програмима не раде државни непријатељи, већ колеге и најближи сарадници из истих школа, факултета, научних института, који свакако нису мањи родољуби од осталих грађана”.

Представници државе наглашавају да наставник, а не уџбеник, одређује шта ће се на којем часу изучавати и да не стоји тврдња из захтева да је наставнику било шта наметнуто, посебно не да се у раду с ученицима држи редоследа лекција из уџбеника. Једноставно речено, важно је да његови ученици достигну прописане исходе, а он бира методе и активности којима ће до тога доћи.

Завод је последњих неколико месеци анкетирао десетине наставника историје о остваривању нових програма, наводи се у писму достављеном нашем листу, и нико од њих није показао незадовољство тематским концептом. Жалили су се једино на то да због начина рада у време пандемије нису стизали да реализују све планиране активности, а неки су предлагали да се обезбеде додатне обуке. У саопштењу се истиче и да ће тек анализа остваривања нових програма, коју ће ускоро припремити Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, дати најјасније одговоре о томе који су њихови недостаци и шта треба унапредити. У наставку преносимо отворено писмо министарства и ЗУОВ-а:

– За развој образовања у једном друштву може бити само од користи када научници и универзитетски наставници, посебно они најпризнатији у својој области, изражавају сумњу у начин на који се „њихов” предмет изучава у основној или средњој школи. Међутим, научници и универзитетски професори најчешће нису упознати са садржајем закона који уређују основно и средње образовање и васпитање, с прописаним процедурама, прокламованим циљевима, што, разуме се, и није њихов задатак.

Нажалост, дешава се и да наставници који прођу обуке покажу неразумевање образовних концепата које су дужни да уважавају и примењују.

Према члану 60 закона, програм сваког предмета мора да има: општу предметну компетенцију, специфичне предметне компетенције, образовне стандарде, циљ предмета, исходе учења и кључне појмове садржаја предмета. Исходи учења за сваки разред формулишу се тако да се на крају основног или општег средњег образовања остваре дефинисани стандарди постигнућа ученика. Према концепту који је прописан законом, најважнији део програма за одређени разред сада су исходи учења, а не садржаји, као што је било раније. Критичари нових програма се, међутим, на исходе уопште не обазиру, a пажња им је усмерена једино на садржаје, који више нису најважнији део програма.

Уместо предметних садржаја, програм сада има „кључне појмове садржаја предмета”, а улога им је сведена на то да усмеравају наставнике на појмове на којима треба да раде да би ученици на крају разреда достигли дате исходе. Према томе, у програму се не могу само набрајати садржаји, а да се, при томe, немају у виду стандарди постигнућа и исходи учења.

Иначе, предлог програма увек иде и на седницу Националног просветног савета, где седе представници Друштва историчара и могу да мењају програм, то јест дају сугестије и утичу на промене у образовању.

Читаву деценију наша држава улаже огромна средства настојећи да се десетине хиљада наставника обуче за остваривање програма оријентисаног на исходе учења, а не на садржаје, који – још једном истичемо – више нису најважнији део програма. Када уоче да међу садржајима нема оних за које они сматрају да су неопходни, или да су поређани на, за њих, нелогичан начин, спремни су да олако изнесу и оптужбе на рачун програма – „реформа је катастрофална за будућност наше деце и народа у целини”, „најдиректније се доводи у питање разумност младог човека” (из текста „захтева”). На програмима не раде државни непријатељи, већ колеге и најближи сарадници из истих школа, факултета, научних института, који свакако нису мањи родољуби од осталих грађана.

У Упутству за дидактичко-методичко остваривање програма, датом на крају програма за сваки разред, детаљно је објашњено како наставник има слободу да сам одреди распоред и динамику активности за сваку тему, уважавајући циљ предмета и дефинисане исходе. Једноставно речено, важно је да његови ученици достигну прописане исходе, а он бира методе и активности којима ће до тога да дође. Од датих исхода и садржаја наставник најпре креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Наставник, дакле, а не уџбеник, одређује шта ће се на којем часу изучавати. Од њега се очекује и да, у фази планирања и писања припреме за час, дефинише исходе за сваку наставну јединицу. Према томе, не стоји тврдња из „захтева” да је наставнику било шта наметнуто, посебно не да се у раду са ученицима држи редоследа лекција из уџбеника.

Конкретно, овај поступак се, наравно, може применити и на примеру који је наведен у „захтеву”, да је у једном уџбенику најпре описан ток Француске револуције, а да се у посебном делу, на потоњим странама, говори о идејама просветитељства. Сигурни смо да ниједан наставник свој рад са ученицима на изучавању Француске револуције неће започети падом Бастиље, већ ће их најпре позвати да се подсете шта су у основној школи и у претходним разредима гимназије учили о друштвеним и економским приликама у Француској осамнаестог века, о апсолутистичкој монархији, владарској идеологији, епохи Луја Шеснаестог и Марије Антоанете, просветитељима и енциклопедистима, и дати им инструкцију да (на часу или код куће) на страницама од x до y треба да прочитају и текст о просветитељству.

Не стоји ни тврдња да је у новим програмима напуштен хронолошки принцип. У првом разреду се и даље ради античка, а у четвртом разреду савремена историја. Аутори програма су једино имали идеју да програм за гимназију не буде само проширени програм за основну школу, па су „кључне појмове садржаја предмета”, у оквиру епохе која се изучава, груписали у логичке тематске целине, с циљем да се обезбеди да се одређени садржаји по потреби понављају, надограђују и надовезују. У упутству стоји: „На овај начин ученицима ће бити лакше да схвате комплексност и међусобну зависност појава и процеса у историји. Поредећи и анализирајући појаве из политичке, друштвене, привредне и културне историје, ученици треба да уоче њихове специфичности, али и међусобну повезаност.”

Наводимо пример: Ако је један од кључних појмова садржаја у првом разреду – писменост у старом веку, према ранијим програмима та би се појава изучавала у оквиру више различитих лекција – најпре у лекцијама о Месопотамији, па у лекцији о египатској култури, па о Феничанима, па о најстаријој грчкој историји, па о класичној грчкој култури, па о култури старог Рима. Према новом програму, наставницима се нуди могућност да феномен развоја писмености у старом веку обраде као посебну функционалну целину. Предност овог концепта може се уочити и на поменутом примеру о Француској револуцији и просветитељству. Према ранијим програмима, о Волтеру, Русоу, Монтескјеу, Дидроу говорило би се само једном, у једној лекцији, а нови програм омогућава да се њихова дела изучавају и у контексту револуције, али и у оквиру теме о доминантним политичким идејама епохе, као и у теми посвећеној култури тог периода. На тај начин лакше ће се обезбедити да ученици стекну трајна знања.

На примеру изучавања живота и рада Вука Караџића, знамените личности из историје српског народа, такође се лако може указати на предност новог концепта. О Вуку ће се говорити и у контексту тока Српске револуције, положају Срба пре почетка устанка, апсолутизму кнеза Милоша, али у теми посвећеној културном препороду нашег народа, нашим културним везама са Европом...

Овај концепт се успешно примењује, на пример, у једној београдској гимназији где поред осталих ради и колегиница која је била један од водитеља обуке наставника. Доказ за наведену тврдњу је да су ученици ове гимназије, из разреда који раде по „реформисаном” програму и знатан део времена на часовима историје посвећују анализи извора, постигли натпросечне резултате на „пробној матури”.

Сматрамо, међутим, да ће тек анализа остваривања нових програма, коју ће ускоро припремити Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, дати најјасније одговоре о томе који су њихови недостаци и шта треба унапредити.

Завод је последњих неколико месеци анкетирао десетине наставника историје о остваривању нових програма. Нико од њих није показао незадовољство тематским концептом. Жалили су се једино на то да због начина рада у време пандемије нису стизали да реализују све планиране активности, а неки су предлагали да се обезбеде додатне обуке. Верујемо и да је највећи део наставника широм Србије „освојио” слободу коју им нови програми омогућавају, и да је се не плаше.

Планирано је да на почетку следеће школске године завод организује саветовање управо о програмима историје, посебно о хронолошким границама по разредима и тематском концепту у настави, па ће то бити прилика да се чују и укрсте мишљења како наставника тако и експерата са универзитета и научних института.

Уколико стручна јавност буде сматрала да је сврсисходније да се ради по програмима оријентисаним на садржаје, потпуно је легитимно покренути такву иницијативу.

Што се тиче броја часова историје у стручним школама, просветна јавност у нашој земљи мора да буде упозната с чињеницом да је управо захваљујући заводу, у периоду кад су бројни профили из огледа прелазили у систем, историја остала обавезан предмет у свим стручним школама, а осмишљен је и изборни програм историја (одабране теме), који се нуди ученицима свих профила.

Наравно, министарство и завод остају спремни да прихвате и размотре сваку критику и предлог који су засновани на аргументима и чињеницама.

Опасност по младе

Подсетимо, „Политика” је претходне седмице објавила став поменутих професора, који дословно тврде да настава историје спроведена на „реформисани” начин доноси опасност да историјску свест младе генерације престане да формира школа, то јест педагог-историчар, професионалац, научник.

– Ту свест ће формирати улица, штампа, политика, интересне групе или међународни фактори. Осиромашује се најдиректније национална и критичка свест, а то је први корак ка добровољном сужањству. Да ли је то оно што желимо нашој деци – питају професори у петицији покренутој 15. јуна, на коју су надлежни сада и одреаговали. Петиција је упућена Министарству просвете, науке и технолошког развоја и премијерки Ани Брнабић.

Потписници истичу да садашње градиво из средњошколских уџбеника историје апсолутно не разумеју најбољи ђаци, а о просечнима и да не говоримо.

– Ово питање кључно је за будућност нашег народа и државе. Знамо колико је тешко било да обрадимо градиво по старим програмима, а сада, по новом, то је потпуно немогуће. Највећи број колега и даље предаје по старом, а пишу да раде по новом програму. А шта ће бити када то види инспекција? Један од главних разлога петиције је напуштање хронолошког приступа историјском учењу, који је заменио такозвани тематски принцип. Немогуће је да ђаци појме зашто се Хитлер понашао како јесте у Другом светском рату и ликвидирао толике људе уколико претходно не науче шта је нацизам. Нови програм предвиђа да ђаци о нацизму уче на самом крају школске године, а о Другом светском рату и Хитлеру у првом полугодишту. Такође, према реформисаном програму, ђаци не науче ко је Стефан Немања, а уче о Светом Сави, или не сазнају ко је цар Душан, а уче о првом српском патријарху Јоаникију, који је крунисао цара Душана Силног – појаснила је за наш лист један од покретача петиције Љиљана Раковић, професорка историје у Земунској гимназији.