Знање је једини ресурс којим располажу мали народи

Покретачи петиције у којој се тражи хитно укидање реформисаног програма историје по ком се учи у средњим школама, на челу са академиком проф. др Љубодрагом Димићем, за наш лист одговарају на отворено писмо којим су у понедељак у „Политици” на тај захтев реаговали представници просветних власти. Обраћајући се колегама и министру просвете, они наглашавају да је петиција имала за циљ да допринесе „развоју образовања и формирању научне историјске свести у нашој држави и друштву”. Додају да им је драго што су у Министарству просвете и Заводу за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) то и препознали. Академик Димић наглашава да струка којој су посвећени може да напредује само у креативном дијалогу неистомишљеника и да тој размени стручних мишљења треба дати шансу. Претпоставља да су сагласни у ставу да историја настоји да нађе одговоре на сложена питања која садашњост поставља прошлости, зарад разумевања будућности. То подједнако, каже, важи за историчаре који се баве научним и педагошким радом.

Важно је, напомиње, да колеге потписници петиције запослени у просвети, исказујући јавно стручне ставове делом супротне онима које заступају Министарство просвете и ЗУОВ, са пуном одговорношћу уважавају и примењују законом прописани и важећи образовни концепт. Потписници петиције нису склони да „олако” износе оптужбе на постојећи програм из предмета историја и реформе које се спроводе, али кажу да задржавају право да у слободној, демократској земљи неспутано искажу мишљење о стручним питањима која их се, као друштва, тичу. Оне који имају другачије ставове не сматрају непријатељима, већ колегама који аргументима бране сопствене ставове. Ту простора за инсинуације нема, наглашава Димић, који је редовни професор Филозофског факултета у Београду.

– Потписници петиције сматрају да садржаји учења и исходи учења представљају део нераздвојне целине која чини наставни процес. Наше је мишљење да је погрешно сматрати како је једно „најважније”, а друго мање важно, да наставнике историје треба обучавати како би остваривали програме „оријентисане на исходе учења, а не на садржаје”. Убеђени смо да садржаји учења из предмета историја које нуде наставни планови и програми најдиректније одређују исход учења, а тај „исход” је стицање поузданог знања о прошлости. Не мислимо да су изостављени поједини делови садржаја, мада су неки грубо пребачени у новонастале предмете: религију и цивилизацију и геополитику. То представља непотребно оптерећење већ преоптерећених ученика. Ко ће те предмете предавати – пита академик.

Уз остале потписнике тврди да исходи и стандарди нису неки новоуспостављени елемент наставног процеса. Они су постојали откако постоји школа, само што су одувек били утемељени на садржају. То је оно што ученик разуме, препознаје, користи, идентификује, уочава и, како се често наводи у исходима, анализира и критички процењује. Проблем је, каже Љиљана Раковић, професорка историје у Земунској гимназији и потписница петиције, у томе што су и из исхода и из стандарда избачени глагол знати и именица знање. Без знања садржаја који се обрађује, који су новим програмом названи „кључни појмови садржаја предмета”, ученик, упозорава, неће ни разумети, ни препознати, ни идентификовати, а камоли анализирати или критички процењивати.

– Наше је мишљење да у наставним програмима мора бити доминантан хронолошко-тематски приступ обради историје. На тај начин ученик најделотворније сазнаје и разуме историјске догађаје, појаве и процесе који истим појединачним догађајима дају смисао. Сваки други приступ сматрамо експериментом са неизвесним исходом, а знање је једини ресурс којим располажу мали народи – наглашава Љиљана Раковић.

Теме које су уведене реформним програмом нису новина саме по себи. Деценијама су обрађиване у настави историје, али у склопу хронолошких оквира или ван њих уколико је у питању систематизација градива. У непосредном раду с децом показало се да сва „упутства за дидактичко-методичко остваривање” не дају очекиване резултате, наводи Раковићева. Уместо логично повезаних „појмова” у хронолошко-тематском оквиру који су омогућавали осветљавање, разумевање и истраживање одређених догађаја, појава и процеса, ученици су суочени с мноштвом неповезаних „појмова” које, без икаквог хронолошког смисла, тешко могу да разумеју. Многи међу њима излаз налазе у механичком меморисању података или, када су „самостална” истраживања у питању, некритичком преузимању материјала са интернета и укључивању „помоћи са стране” од родитеља или неког другог. То истовремено указује на недостатке током вредновања процеса и продуката учења. Вредновање активности или исхода без знања дозвољава да ученици без испуњавања потребног „стандарда” завршавају школску годину позитивном оценом и прелазе у наредни разред, наглашава академик.

– Уколико „наставник има слободу да сам одреди распоред и динамику за сваку тему”, зашто су писани нови уџбеници и родитељи излагани непотребном трошку? Зашто наставницима нису дате смернице које теме је потребно посебно систематизовати и акцентовати на основу већ написаних уџбеника који следе хронолошки принцип? Хронолошки принцип је нарушен, не само тематски већ и измештањем делова градива у млађе разреде. То је учињено од шестог разреда основне школе до завршног у гимназији. Таквим измештањем градива ученици су додатно оптерећени, али подједнако и наставници. Из тих разлога пребрзо се „прелази” преко новог градива, већина ученика не успева да га савлада, што производи отпор према предмету, а остваривање исхода и стандарда постаје доступно само најбољим ђацима. Такође, за важне теме из националне и опште историје нема довољно времена, а неке, као што су Балкански и Први светски рат, уче се на самом крају школске године. Насупрот томе, теме које се тичу распада СФРЈ и ратова вођених током деведесетих година, напуштањем хронолошког и стриктном применом тематског принципа, уведеног реформом наставног плана и програма, обрађују се на почетку школске године. Недоумице у вези с намерама које се тиме желе постићи додатно подстиче и могућност да се пропратни материјали и упутства на основу којих се ученици могу додатно едуковати о деведесетим годинама 20. века добијају са специјализованих пропагандних сајтова и од невладиних организација које организују курсеве и дају упутства како то чинити – упозорава Димић.

Излишно је, додаје, напомињати да тај период историје није научно и историографски обрађен и да постоји могућност да ђаци своје представе о распаду СФРЈ и ратовима деведесетих формирају на пропагандним материјалима који нису критички вредновани. Пита зашто се не припремају допунски материјали на многе друге теме из опште и националне историје. Такође, поставља питања ко бира те материјале, ко их селектује, ко их одобрава.

Уз потписнике петиције академик мисли да су циљеви наставе историје, постављени у наставном програму из 2018. године, много скромнији од оних који су важили раније. На тај начин, најдиректније је умањен и значај који друштво посвећује предмету историја. Као пример наводи како је важан циљ, који је поред осталих, раније постојао у свим плановима и програмима наставе историје – „Развијање националног, европског и светског идентитета” – у реформисаном програму изостао.

– Да ли да споменем да умањивање значаја предмета историја неминовно води смањивању броја часова у појединим типовима школе и појави технолошких вишкова. Сматрам важном Вашу спремност да „тврдње” које износите о постигнутим резултатима у раду на важећем реформисаном програму у скором времену преиспитате. Анализа постигнутог свакако ће бити ближа истини уколико у тај процес укључите и оне који, свакодневно суочени с праксом рада у школи, у овом тренутку не деле Ваше мишљење о успешности започетих реформи школских садржаја из предмета историја. Сумња без краја увек опседа историчара и омогућава му да одбаци „тврдње” и приближи се истини која никада није коначна, која се увек може надограђивати новим знањем. „Деца су наша будућност” није фраза, већ најдрагоценија вредност коју имамо, а њихово знање, образовање и васпитање једини циљ потписника петиције упућене председници Владе Србије и Министарству просвете – поручује академик Димић просветним властима.

Циљ наставе историје према плану и програму 2015/16

„Циљ наставе историје је стицање хуманистичког образовања и развијање историјске свести; разумевање историјског простора и времена, историјских догађаја, појава и процеса и улоге истакнутих личности; развијање индивидуалног и националног идентитета; стицање и проширивање знања, развијање вештина и формирање ставова неопходних за разумевање савременог света (у националном, регионалном, европском и глобалном оквиру); унапређивање функционалних вештина и компетенција неопходних за живот у савременом друштву (истраживачких вештина, критичког и креативног мишљења, способности изражавања и образлагања сопствених ставова, разумевања мултикултуралности, развијање толеранције и културе аргументованог дијалога); оспособљавање за ефикасно коришћење информационо-комуникационих технологија; развијање свести о потреби сталног усавршавања и свести о важности неговања културно-историјске баштине.”

Уместо тога, план из 2018: „Циљ учења историје је да ученик, изучавајући историјске догађаје, појаве, процесе и личности, стекне знања и компетенције неопходне за разумевање савременог света, развије вештине критичког мишљења и одговоран однос према себи, сопственом и националном идентитету, културно-историјском наслеђу, поштовању људских права и културних различитости, друштву и држави у којој живи.”