Тајна историја „Бијелог дугмета”

Зашто је свако ко је знао два-три акорда на гитари или лупао у бубањ, желео да направи своју „супергрупу”? Зато што је то био сан који су Сарајлије реално живеле. Или „супергрупа” или ништа!

Па се онда некоме и посрећило. Ниједна „супергрупа” није настала без тог сна. Сарајево није било никакав изузетак. Тако је било и у Београду, Тузли, Ливерпулу, Крагујевцу, Сан Франциску, Копру, Власотинцу...

Ове године се навршава пуних 40 година откако Гордан Матрак није сео за бубњеве. Дошло време да стари рокер, новинар и књижевник, оригинал „Босанац с пет звездица”, дешифрује мистерију сарајевске школе рокенрола. И да, коначно, открије тајну историју „Бијелог дугмета”.

Недавно је београдска „Просвета” објавила његов роман „Писмо у Лион”. Није лак писац – књига је тешка тачно 1.170 грама. Није га лако ни слушати, бржи је од сваког диктафона.
Тако је и лупао у бубањ. Таква му је и животна прича.

– У Мостару сам се родио зато што ме нико није питао где ћу се родити. А да су ме питали – не бих се ја родио ни у Мостару ни у Сарајеву – него у Београду. Моја мајка Драгица је из Сарајева ишла у Мостар да ме роди код своје мајке, па сам ја тако Мостарац који никад није живео у Мостару, али сам све до последњег рата фанатично навијао за „Вележ” – прича бубњар.

Него како је таквог феномена пронашао Горан Бреговић? Брега га је ангажовао на препоруку фронтмена тек угашених „Чичака”, једне од сарајевских „супергрупа”, дан након што га је популарни Паша Феровић чуо како свира на бруцошкој вечери у неком планинском дому на Црепољском, две хиљаде метара над Сарајевом. У то време, Паша је био ништа друго до локални Џон Ленон!

Причао му Ленон Паша о некаквој „супергрупи” која се већ дуго прави. Зваће се „Јутро”...

– Да каже за мене Горану Бреговићу и Нуни Aрнауталићу? Ја њему рекох – хвала ти, имам ја своју супергрупу! Не дадох му телефон, таман да је Ерик Клептон.

Али, сутрадан, зазвони му телефон. Горан Бреговић на вези, хоће да се виде. Откуд му телефон, пита се Гордан? Дао му Паша.

Испише Гордан и Брега кафу код „Десе”, у бифеу на „Филозофском”.

Прича о настанку групе „Јутро”, односно „Бијело дугме”, посредно је у вези са „Индексима”. Када се Исмет Нуно Арнауталић, суоснивач „Индекса”, вратио из војске, за њега више није било места у групи коју је основао! Увређени клан Арнауталића, са Нуниним старијим братом Есадом на челу, одлучи да формира, а шта ће него – „супергрупу”! Са задатком да „Индексима” ногом стане за врат и да их баци у вечни заборав, причало се по Сарајеву.

Као група „Јутро”, одапеше они Горанову брзометну нумеру „Кад бих био бијело дугме” и настаде општи урнебес у Југославији! Пуних 11 месеци тај хит је омађијао све топ-листе широм Југе. Али, џаба, нема грамофонске  плоче. Напокон дође шеф Нуно, негде из Србије, са плочом под мишком.

– Нађосмо се код њега у стану. Кад тамо... Шок, ужас...! На ударној, „А” страни плоче, Нунина антихит композиција „У суботу мала”, а на слици сви ми окупљени око клавира. И тек на „Б” страни, Горанова композиција – и то с правописном грешком у наслову – уместо „бијело”, писало је „бјело” дугме... – прекида на час Гордан, сећајући се сасвим добро тадашњег израза Горановог лица.

Тренутни нервни слом.

Кад се то сабере са раније доживљених „19 нервних сломова” из чувене композиције „Ролингстоунса”, коју су радо слушали – све заједно, избројаше они 20 нервних сломова, усред Сарајева града!

Пођоше на врата, за Гораном Бреговићем. Сви осим Нуна. Пожелео им је срећу. И тек онако, споменуо да је име бенда „Јутро” регистровао у Ауторској агенцији БиХ.

– Ходамо према Горановом стану смркнути, нико ни реч да каже. Људи се од нас одбијају, док косе нам допојасне ветар расплиће по Сарајеву – ударио песнички Гордан по успоменама.

Управо ту и управо тада, прорадише чувени Горанови кликери.

– Одговорићемо жестоко и мудро. Лавину од „бијеле дугмади” нико не може зауставити! Ово што ћу вам сад рећи – добићете и написмено! Од тренутка овог, од секунде ове, од стотинке ове, која је увелико већ за нама – у свим нашим медијским, појединачним и заједничким иступима – најмањи заједнички садржилац мора бити следеће... Ту Брега наброји, из главе, манифест од 12 тачака.

Девета тачка је илустративна. Тада је, заверенички, крунисао сам себе у хегемона југословенског рока.

– Ја сам ваш нови шеф и других шефова осим мене немојте имати... Па чак ни онда кад ја, и ако ја одлучим да вам више не будем шеф – а што ће бити никад! Тад нарочито – положио је заклетву Брега.

Потом је прочитао следећу тачку:

– Само тако и другачије никако, ако желите себи добро и свакако! Желим себи добро и свакако, само тако и другачије никако – понављаћете свако вече пред спавање, све док вам зуби не утрну, а језик не помодри, ко у лудих крава и грипозне крмади. И пола сата након што заспите, да понављате! И то на сав глас, а за опште добро свих нас!

Пређе потом Брега и на 11. тачку свог програма:

– Је л’ тако? – тако је!

И би тако!

У бенд ускочи клавијатуриста Влада Правдић.

И, рече још Брега:

– Постајемо „Бијело дугме”. Скраћењем пуног назива мога веле-мега-обер-екстра-чудо-супер-хита, свакоме постаје јасно да је реч о нашем старом саставу.

Пробудише се као „Јутро”, заспаше као „Бијело дугме”. Гордан се ипак није уклопио у дириговано бубњање „ђилкошког ојкања хејкања”, у којем бубњар има соло партију само кад нестане струје.

– Наставио сам да свирам неколико месеци. Сетих се да сам дипломирао чисту филозофију, ископах негде у кући затурену диплому, прочитах оглас да у „Ослобођењу” траже младе новинаре...

Па хајде, у нови живот!

Уместо њега, у бенд је ускочио Горан Ипе Ивандић.

Гордан је последњи пут срео Брегу у Београду, пред рат. Из Сарајева, Гордан бежи у Москву, 1993. године. Потом га зову у Бањалуку, где живи и данас. Подразумева се, планира да оснује „супергрупу”.