Милијарде за Кијев, али ко да одреши кесу

У политичком маркетингу постоји једно старо правило – ако немате решење, направите конференцију. Ако ни после конференције немате решење, направите фонд. А ако ни фонд није довољан, додајте још неколико десетина милијарди евра и све ће изгледати убедљивије.

Управо то се догодило у Гдањску.

На папиру – спектакл. Велика имена, велике речи, велика обећања. Украјина ће бити обновљена, Европа ће бити јача, привреда ће процветати, а инвеститори ће, ако је веровати говорницима, једва чекати да уложе новац у земљу у којој рат још није завршен.

Звучи лепо. Скоро као рекламни спот.

Међутим, када се загребе испод површине, испоставља се да већина новца није нова. Добар део већ је раније обећан, други део су кредити које ће неко једног дана морати да враћа, а трећи су инвестиције које тек треба да се догоде. Другим речима, милијарде су најпре постале политичка порука, а тек онда економска реалност.

Посебно је занимљиво што се све мање говори о обнови школа, болница и мостова, а све више о фабрикама оружја, производњи дронова и војној индустрији. Чини се да је реконструкција Украјине већ добила нову дефиницију – прво безбедност, па тек онда цивилни живот.

Иронија је у томе што Европа истовремено од својих грађана тражи штедњу, упозорава на буџетске дефиците и најављује смањење јавне потрошње, док се на међународним конференцијама лицитира десетинама милијарди евра. За европске пореске обвезнике увек постоји објашњење зашто морају да стегну каиш. За нове пакете помоћи, новац се, изгледа, увек пронађе.

Још један детаљ није прошао незапажено. Конференција је требало да покаже јединство Европе, али је у позадини тињао све озбиљнији спор Пољске и Украјине око историје, Волиније и односа према личностима које Варшава сматра одговорним за злочине над Пољацима. Док су на бини говорили о заједничкој будућности, иза кулиса су поново оживљавале старе ране.

Прича се о Украјини а нема присутног пана Зеленског. Није позван ни пољски председник Навроцки. Премијер Доналд Туск је домаћин скупа.

Најбоља слика данашње Европе је што исти људи  обећавају милијарде, а позивају на штедњу. Једном руком се финансира обнова, другом повећава војни буџет. Јавно се говори о помирењу, а спорови постају све дубљи.

На крају, остаје најједноставније питање, које нико у Гдањску није поставио наглас.

Ако је цена обнове Украјине већ процењена на стотине милијарди евра, ако се сваког месеца најављују нови фондови и нове обавезе, ако се истовремено повећавају издвајања за наоружање и одбрану – где је граница? Или, прецизније – када ће европски грађани добити рачун? Политичари обећања деле бесплатно. Рачуни, по правилу, стижу касније.