Инвестициони фондови у трци за Телеком

Шта нам говори чињеница да су се за куповину домаћег телекомуникационог оператера „Телеком” јавили већином страни инвестициони фондови, а да на списку заинтересованих практично и нема већих компанија из те бранше?

За министра трговине и телекомуникација Расима Љајића ту нема ништа спорно и лоше, јер, како каже, инвестициони фондови имају новац. Да ли је баш све у новцу?

Пословна логика инвестиционих фондова је јасна. Купују повољно или што би неки рекли, што јевтиније, затим предузеће „утегну”, а то значи  смање трошкове, што неминовно води смањењу броја запослених, а затим компанију продају, подразумева се по вишој цени. Стручњаци кажу да у случају ових фондова инвестициони циклус траје три до пет година. То значи да они у том року обаве оно због чега су дошли и траже новог власника предузећу.

Уколико инвестициони фонд буде купац „Телекома” ко ће бити следећи власник?

Страни инвестициони фондови куповали су домаћа предузећа и раније. Тако је „Салфорд” почетком прошле деценије купио две млекаре „Имлек” и „Суботичку”, затим пунионицу воде „Књаз Милош” и кондиторску индустрију „Бамби Банат”. Све компаније обједињене под називом „Дунав храна група” ове године продате су другом инвестиционом фонду „Мид Европа партнерс”. Иначе, овај инвестициони фонд био је до пре годину дана власник кабловског оператера СББ, који је касније продат америчком фонду ККР-у.

Месну индустрију „Карнекс” у Врбасу купио је 2003. фонд „Мидланд ресорс”, а већ 2006. године препродао га је другом фонду „Ашмору”. Тек 2011. власник те фирме постала је МК група.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, каже да су лоше економске прилике и у свету и код нас разлог што се за куповину „Телекома” није јавила ниједна светска озбиљнија компанија из бранше. Он подсећа да се прича да иза једног инвестиционог фонда стоји заправо „Дојче Телеком”, који због законских ограничења о висини инвестиција, јер су пробили тај лимит, не може да учествује. Уколико је то тачно, овај телекомуникациони гигант би могао за неколико година и формално да постане власник „Телекома” што, по њему, и није лоше.

– Ако баш мора да се прода, а лично сам противник тога и сматрам да не мора, увек је боље да добијемо компанију која се бави том делатношћу него инвестициони фонд. Јер, то је сигуран знак да ће у истом обиму делатност бити настављена. То, уосталом, показује и искуство из ранијих приватизација. Тамо где су купци били из исте бранше предузеће је преживело – каже Савић.

Он сматра да би требало направити анализу о томе колико је „Салфорд” новца уложио у Србију, што кроз куповину предузећа, што кроз инвестиције и видети колико су они зарадили, а колико Србија. Он мисли да постоји несразмера, јер свака озбиљна анализа показује да су инвестиције мање него што се приказују.

Да ли су инвестициони фондови ригорознији у управљању и да ли запослени у „Телекому” треба да страхују од отпуштања?

– Наравно да имају разлога за страх уколико се, на пример, упореди број запослених у „Теленору” и „Телекому”. У „Теленору” ради 1.200 људи, а у „Телекому” са оператерима у Републици Српској и Црној Гори 13.000. Мислим да ће после приватизације у „Телекому” остати тек четвртина садашњег броја и то они без којих основна делатност не може да се обавља. „Теленор”, уз тих 1.200 запослених запошљава друге службе које су некад биле у самој компанији, попут, књиговођа. Сви који то сада раде у „Телекому” могу да рачунају да ће остати без посла – додаје Савић.

Увидом у финансијске извештаје види се да је „Телеком” профитабилна компанија, али кад се то подели с бројем запослених та профитабилност веома опада. Прошлогодишња зарада ове компаније износила је 170 милиона евра, уз годишњи зајам од 200 милиона евра за отплату кредита за куповину „Телекома” Републике Српске и откуп 20 одсто удела од грчког ОТЕ-а. Када се за годину дана кредит врати може се рачунати да ће профит „Телекома” износити 300-350 милиона евра годишње. Уколико се узме у обзир да се за „Телеком” тражи 1,4 милијарде евра то значи да се компанија продаје за њен петогодишњи профит. У 2013. „Телеком” је инвестирао 13,3 милијарди динара што је 2,4 пута више него што су то учинили „Теленор” и ВИП заједно. Као аргумент за продају „Телекома” наводи се потреба за инвестирањем у чему се сада, наводно, заостаје. Савић каже да би та сума била кудикамо већа када би се држава само једне године одрекла добити „Телекома”.

Економиста Александар Стевановић сматра да инвестициони фонд као купац неће много улагати, јер му је циљ сасвим други, а то је продаја што значи да грађани неће добити бољу услугу. Шта такав купац значи за запослене јасно је каже он из њиховог раскола, јер мањини одговара издашан социјални програм, док већина жели да настави да ради.

Ненад Гујаничић, из Вајз брокера каже да је тендер за „Телеком” омогућио да се у надметању за куповину могу пријавити и инвестициони фондови, јер је очито циљ државе био да се постигне максимална цена. У условима политике „јефтиног новца” коју спроводе главне светске банке, инвестициони фондови су најликвиднији учесници на тржишту и могу да плате већу цену него што би то урадили стратешки инвеститори. Зато не треба да зачуди ако купац „Телекома” буде неки од светских инвестиционих фондова.