Публика је најбољи судија…

Синоћним наступима британског састава „Инкогнито” и једног од највећих џез трубача данашњице Рендала Рендија Брекера у пратњи Биг бенда Радио Софије завршен је овогодишњи „Нишвил” фестивал. Само дан раније, Брекер је наступио и у Великој дворани „Сава центра”, у оквиру концерта „Нишвил у Београду”. Ово је, уједно, била добра прилика да попричамо са реномираним џез музичарем. Иако је у свету шоу-бизниса више од четири деценије, наш саговорник оставио је утисак особе која је по свом ентузијазму тек први пут закорачила у свет музике. Пун ведрине и дечије радозналости Брекер нам је открио да му љубав према труби и џезу најбоље „пуни батерије” и помаже да ради оно што најбоље уме – ствара и изводи добру музику.

Почетком ове године Брекер је добио пети „Греми” у каријери, у категорији „најбољи савремени џез це-де” за албум „RandyinBrasil”. Скроман по природи, Ренди се на питање како коментарише чињеницу да му награде стижу „као на траци” благо насмејао и одговорио да су оне само разлог више да пружа све од себе.

– Свакако је диван осећај добити тако велико признање и то још неколико пута. Али, колико представљају част, овакве награде представљају и велику одговорност. Сваки пут желим да их „оправдам”, да оправдам репутацију коју сам стекао, да добијам нове идеје. Идеја и свежина су нешто што је јако битно у свету музике и уметности уопште. Живимо у 21. веку и разумљиво је да се тешко може остварити нека „револуција” у свету музике, али опет, те ситне иновације, жеља да се кроз „стару” музику каже нешто ново, то је оно што вас чини посебним. И, наравно, без намере да звучи као клише, потребна је безрезервна љубав према музици. Сама музика је безрезервна љубав.

Брекер каже да је сваки концерт посебан доживљај и да их прави, врхунски музичари увек тако доживљавају.

– Сусрећем нове дивне људе на сваком од наступа. Колико год да путујем, колико год да наступам, не могу да се заситим енергије коју они исијавају. Мислим на музичаре, тонце, публику... Сваки дан је нови доживљај. У каријери сваког музичара овакви моменти су драгоцени. То јединствено осећање да после деценија и деценија ваш рад није постао рутина, шаблон, то је нешто што нема цену. Ако вас оно напусти, онда треба да се озбиљно запитате да ли сте још за овај посао.

Наш саговорник стекао је светску славу, између осталог, и зато што сјајно „плива” у водама различитих музичких жанрова. Од класичног џеза, преко соула, фанка, ритма и блуза па до рока, за Брекера се може рећи да је прави мајстор у комбинацији стилова. Такође, иако је зашао у седму деценију живота, џез великан важи за модерног уметника, поштоваоца савремених технологија које, по њему, ако се употребљавају на прави начин могу да допринесу квалитету музике и пробуде ауторову машту.

– Одувек сам волео да комбинујем. Не могу да будем статичан и да се „налазим” само у једном жанру. Волим да комбинујем старо и ново, волим да експериментишем и тако дођем до неких нових идеја, нових мелодија. Комбинације класичног и модерног, акустичног и електричног, све је то оно што изграђује музичара и даје му лични печат, нешто по чему ће се разликовати од других. Нове технологије данас играју велику улогу у савременој музици. Али нека не мисли свако да оне увек помажу. Помажу само утолико што развијају машту музичара и дају им нове идеје. Али ако немате ту иницијалну капислу, не очекујте да ће вас савремена технологија „спасти” или учинити бољим. Публика је најбољи судија.

Брекер каже да је музичарима који данас почињу донекле лакше, а опет и теже од времена шездесетих, седамдесетих или осамдесетих година прошлог века, у зависности из ког угла се гледа.

– Поменуо сам нове технологије, медији су опште присутни, ту је Интернет. С те стране, младим људима који данас почињу лакше је да допру до слушалаца. Ипак, квантитет је много већи, музика која се данас конзумира много је краћег века него што је то био случај пре 20, 30, 40 година. Данашњи музичари морају много, много да се труде да изборе своје место под сунцем.

Листа музичара и састава са којима је Брекер сарађивао такође је импозантна. Поменимо само Лу Рида, Френка Запу, Билија Кобама, Бруса Спрингстина или саставе „BlueOysterCult”, „Parliament-Funkadelic”, „SteelyDan”... Вишедеценијска сарадња са братом, недавно преминулим познатим саксофонистом Мајклом, додатно је „изоштрила” Рендијев специфичан музички стил и истанчан укус. Наш саговорник пробао је да нађе прави одговор на питање ко га је од плејаде вансеријских музичара са којима је радио посебно инспирисао.

– Звучаће банално ако кажем да не постоји посебна особа за коју бих могао да се одлучим. Свако од великих имена са којима сам свирао доносило је нешто посебно, нешто због чега је тај музичар, боље рећи уметник, управо то што јесте. Ако бих баш морао да издвојим неког, можда би то био Хорас Силвер. Био сам млад кад сам га упознао и скроз ме је очарао својим музичким умећем и харизмом коју поседује. Сјајан уметник, композитор, велики естета. Од таквих особа може много да се научи. Да нисам имао прилику да упознам такве величине, ни сам не знам где бих ја данас био у свету музике и да ли бих оволико постигао.

Адријан Чолаковић