Много превода, мало правих дела

Књиге преведене са страних језика код већине српских издавача значајан су део продукције, међутим, није потребно бити велики стручњак за језик да би се у неким издањима, већ после неколико прочитаних страница, открила мањкавост превода. Овај проблем важан је и зато што севелики број српских издавача ослања усвом раду превасходно или искључиво на преведена дела, а одговорност издавача је у томе што је за већину читалаца превод једини медијум на основу којегистичу слику не само о делу и аутору већ и о националној књижевности и култури којој дело и аутор припадају.

На суштинске проблеме у овој области указује за „Политику” проф. др Зоран Пауновић који је, у оквиру Раднe групe за анализу,професионални развој и перманентно обучавање у издаваштву која је основана при Министарству културе Републике Србије, задужен за анализу квалитета превода и предлагање стандарда у овој области. Поменута Радна група основана је у децембру прошле године у намери да се успоставе одређени критеријуми који се односе на програмску оријентацију и програмску доследност издавача, уређивачке и ликовнографичке стандарде и процедуре, квалитет превода, лекторске и коректорске стандарде, квалитет штампе и маркетинга.

– Проблем је већ у процесу избора књига за превод. Мало је издавачких кућа у чијој је преводној продукцији уочљив јасан критеријум избора дела за објављивање, још мање оних код којих је тај критеријум заснован на уметничким и осталим квалитетима одабраних дела – каже за наш лист Зоран Пауновић.

Према речима нашег саговорника суштински проблем је у томе што се издавачи крећу линијом мањег отпора, сакомерцијалним потенцијалом књиге као доминантним критеријумом,ослањајућисе на иностране листе најпродаванијих књига, на којима су истински вредна остварења по правилу у мањини.

– На тај начин,код српских читалаца ствара се погрешна слика о појединим националним књижевностима. Конкретније, на основу узорка који му нуде домаћи издавачи, овдашњи читалац може да закључи најпре то да у светској књижевности доминира англосаксонска литературашто, истини за вољу, и није погрешан закључак,бар када је реч о квантитету. Читалац закључујеи то да у литератури главни ток чине љубавно-породичне мелодраме, псеудоисторијскеи псеудолитерарне хронике, као и романсирани уџбеници за лако остваривање менталне и емотивне равнотеже. У таквом обиљу комерцијалне литературе, често остану непримећена и истински вредна дела – објашњава Зоран Пауновић.

Према Пауновићевим речима, немаран однос издавача према преводима дела води затим и немарном односу према преводиоцима.

– Окренути углавном „лакшој” литератури, издавачи су склони уверењу да такве текстове може да преводи било ко,а од таквог става брзо се стиже до закључка да било ко може да преведе било коју књигу. Немали број издавача посматра превођење тек као један у низу занатских, рутинских корака у производњи књиге, те им је отуда важније да ангажују оне преводиоце који раде брзо и за минимални хонорар, него оне код којих је у првом плану квалитет превода. Поједини издавачи,чак с поносом,истичу да за њих с успехом преводе припадници различитих професија, међу којима се тек покаткад нађу и дипломирани филолози. Проблематичан учинак таквих преводилаца често се поправља пресавесним лекторским радом из којег проистичу гомиле књига исписаних истим стерилним језиком, потпуно лишеним било каквих стилских обележја – додаје наш саговорник.

Предлажући могућа решења у овој области, Пауновић указује и на то да би избор књига за превођење са страних језика, посебно када је реч о белетристици, морао да буде утемељен првенствено на критеријумима литерарне вредности, чиме не бинужно билаосујећена оправдана амбиција издавача да објављују дела која имају комерцијални потенцијал.

– Ваљало би препоручити издавачима да за превођење,ипак,настоје да ангажују преводиоце са образовним референцама које их за тај рад препоручују. Преводиоцима који потичу из других струка тиме неће бити ускраћено право да се баве превођењем, али ће своју способност морати да докажу нешто озбиљнијом стручном провером. У таквој провери квалитета преводилачког рада значајну улогу моглоби да одигра,пре свих,Удружење књижевних преводилаца Србије – сматра Пауновић.

Због тога што се издавачи радо одлучују за преводиоце који су,када је реч о хонорару и роковима,спремни да раде под било којим условима, и због тога што су на тајначин оштећени преводиоци који непристајањем на понижавајуће услове чувају достојанство, Пауновић предлажеувођење стандардног преводилачког хонорара.

Ипак, кључни предуслов за почетак успостављања стандарда у области преведене литературе огледа се,према мишљењу Зорана Пауновића, пре свега у спремности издавача да поменуте проблеме сагледају као истински озбиљне, а затим да се савесно посвете њиховом решавању.

Марина Вулићевић