Румуни „штампају“ дипломе

Од нашег сталног дописника
Букурешт, 17. августа – У Румунији је откривена „превара гигантских размера” („Гандул”) у домену високог школства. Годинама су, незаконито, добро уновчаване дипломе фабриковане на тоне. Почетком овог лета „скандал са високошколским дипломама” изашао је на видело и згрозио читаво друштво: зар смо дотле стигли после 20 година болне транзиције из „социјализма” у „капитализам”. Овај румунски капитализам је испао много више дивљи него што се замишљало.

Истина, није се све одједном и неочекивано збило. Постојали су сигнали да у приватном високом школству нешто није у реду, али су они гушени, забашуривани, јер су биле у питању крупне паре у којима су се били запетљали и многи активни припадници политичког сталежа разних боја.

Све је ипак пукло када је превршена свака мера. У јуну букурештански приватни универзитет „Спиру Харет”, који носи име оснивача румунске високе школе, затражио је од Министарства просвете да му хитно, својим печатом, потврди 56.000 универзитетских диплома како би оне биле уручене новим „дипломцима”. Министар просвете Екатерина Андронеску, један од лидера Социјалдемократске странке, која у коалицији влада са десничарском Демократско-либералном странком, одбила је тај захтев, јер је озбиљно посумњала у законитост студирања нових, масовних апсолвената са десетина факултета „Спиру Харета”.

Универзитетски свет се ускомешао. Настала је збрка у коју су се одмах укључили и политичари. Обновиле су се старе и жустре полемике о оправданости увођења приватне наставе за коју се, пре једно 15 година, тврдило да ће бити „најобичнија трговина” и да ће се на „штампању” диплома многи обогатити.

Дошло се дотле да је шеф државе морао да реагује на овакву узнемиреност, но он је изразио мишљење, са којим се многи нису сложили, да се ради о обрачунавању оних који би да се сачува државни монопол на високо школство и оних који су против злоупотребе тог монопола.

Међутим, медији су врвели од чињеница које су показивале да су се „праксом универзитета „Спиру Харет” чудовишно извитопериле све законске норме школства и подредиле се суровом меркантилизму са дипломама”. Уводећи поред законом регулисане редовне и ванредне наставе и такозвану „наставу на растојању”, у којој се „студент” никада не среће са наставником и лабораторијом, а која прописима није била предвиђена, универзитет „СХ” је за свега пет година удесетостручио број уписаних студената и тако постао „светски универзитетски гигант” са 303.000 полазника, од којих већина „електронских”. На „СХ” је било уписано две трећине свих румунских студената, како оних „државних”, тако и приватних.

У више од 90 „територијалних центара”, које су називали „факултетима”, као и у „међународним центрима наставе” у Њујорку, Берлину и другим светским метрополама, обични службеници би наплаћивали таксе за упис – 300 евра – делили свакојаке формуларе и тестове, да би кроз извесно време, после „полагања” електронских испита, саопштавали „студенту” добијене оцене и делили дипломе. Овдашња штампа пише да је тако додељено 500.000 универзитетских диплома. Тврди се да је чисти профит универзитета премашивао 150 милиона евра годишње.

Универзитет „СХ” и његов ректор Аурел Бондреа, бивши шеф кадровске управе у Министарству просвете у Чаушескуово време, отишли су још даље. Почели су сами да, опет незаконито, „производе” професоре универзитета и доценте, да деле научне титуле!

Провере, које је „СХ” свакојако избегавао, па и фалсификовао документе, изнеле су на површину невероватне ствари. У уобичајеној – румунској и светској пракси – на једног универзитетског наставника долази између 20 и 40 студената. Међутим, из „каталога” „СХ” види се да је један његов „наставник” на „правном факултету наставе са растојања” истог дана „испитао” 11.301 „студента”!

И поред жестоког јавног отпора универзитета „СХ”, који је тврдио да је „радио по закону”, поред тога што је тужио суду Министарство просвете због „наношења штете угледу универзитета” и у прокос испољене „бриге” неких политичара за судбину „толиких студената” (300.000 студената и њихових породица су гласачи) влада је, на захтев храбре министарке просвете, донела хитну уредбу којом се укида свака настава на растојању, а лаковерним студентима, који су без знојења хтели да се домогну диплома, понуђен је трансфер на неки други облик студија с тим да дипломске испите дају на признатим факултетима.

Овај је случај битно пољуљао углед приватне наставе у Румунији. Постоји, међутим, и тврдња да је овакво одлучно разрешавање уствари њу и спасло. У Румунији постоји 58 приватних универзитета.

Милан Петровић