Србин унапређује одбојку у Норвешкој

Наша одбојка се у последњих 15-так година уздигла до неслућених висина заузевши једно од водећих места у свету. Због тога и не чуди то што се широм земаљске кугле имена српских одбојкаша и одбојкашица изговарају са великим страхопоштовањем. Једно од њих је и име Младена Станковића.

Иако непознат нашој широј спортској јавности овај 27-годишњи Неготинац је стекао статус готово централне одбојкашке фигуре у Норвешкој. Као играч и тренер Рандаберга за кратко време је „купио” пословично резервисане Норвежане, а бројни новински чланци, интервјуи и гостовања на телевизијама су најбољи доказ његове огромне популарности у земљи „1.000 фјордова”.

Станковић је каријеру почео у Хајдук Вељку у родном граду. Играо је у разним београдским клубовима, између осталог и у Звезди, као и за једног турског прволигаша. Пошто је завршио Факултет спорта и физичког васпитања у Београду, на којем је био један од троје најбољих студената у генерацији, одлучио је да спакује кофере и да напусти земљу.

– Приликом одабира средине за наставак каријере водио сам се жељом да играм и да као тренер покушам да развијам овај спорт у некој одбојкашки неразвијеној средини. Избор је пао на Рандаберг, клуб из истоименог места на самој обали Северног мора, удаљен свега четири километара од Ставангера, четвртог по величини града у Норвешкој – почиње своју причу Станковић – Презадовољан сам првом сезоном. Клуб је вицешампионском титулом и пласманом у полуфинале Купа забележио највећи успех у последњих 15 година. Ипак, много је битније што смо успели да направимо одличан темељ за наредну сезону у којој ћемо пуцати на „дуплу круну” и покушати да с трона скинемо Ниборг, екипу из Бергена, годинама најбољу у Норвешкој.

Станковић истиче да је одбојка у Норвешкој на аматерском нивоу, али да савез и клубови имају чврсту намеру да је популаришу и полако уздигну.

(/slika2)– У овој земљи неприкосновени су рукомет, фудбал, скијање и одбојка на песку. Од осталих спортова, укључујући и одбојку, не може да се живи, а ја сам тренутно можда једини одбојкаш у Норвешкој који добија плату. Прва лига им је, тренутно, на нивоу наше друге, можда чак и треће, али Норвежани не седе скрштених руку. Разним програмима покушавају да развијају овај спорт, а циљ им је да се у догледној будућности пласирају на неко значајније такмичење. Свесни су да ништа не може преко ноћи и све заснивају на раду на дуже стазе. Ево, у мом клубу су инсистирали да потпишем уговор на најмање пет година – истиче Станковић.

Он упоредо ради и као лични тренер Бјерна Масеиде који је 1994. у пару Ивером Хоремом донео Норвешкој светско злато у одбојци на песку.

– Одбојка на песку је један од најпопуларнијих спортова у Норвешкој. Главни центар им је у Ставангеру који је ове године био домаћин светског првенства. Имам част да радим с једним од најбољих играча у одбојци на песку који је поред звања светског првака био једном и европски првак, те неколико пута вицешампион Старог континента – објашњава Станковић.

То што долази из земље олимпијских победника из 2000, те освајача многобројних медаља с највећих такмичења Станковићу је била само одскочна даска у проналажењу ангажмана у Норвешкој. За све остало је морао сам да се потруди а да је у томе успео сведочи и понуда да у Ставангеру ради као професор у Спортској гимназији, иако још не говори норвешки, па предаје одбојку, у склопу часова физичке културе, на енглеском језику.

Станковић је одушевљен Норвешком, почев од природних лепота ове земље, преко начина живота у њој па све до климе у Рандабергу.

– Реч је о једној прелепој земљи у којој сви воде много рачуна о природи. Такође, посебан шмек даје јој опуштен начин живота готово свих људи. За све има посла, а посебно је развијен социјални програм тако да уопште нема сиромашних. Иако влада уверење да је у Норвешкој клима сурова то се, ипак, односи само на сами север земље. У Рандабергу због утицаја Голфске струје током зиме нема снега, а температура се не спушта испод -1, док се лети попне до 30 степени. Познате беле ноћи су и у Рандабергу уобичајена појава, али се јављају само 30-так дана годишње тако да нису толика сметња – каже на крају Станковић.

Н. Бојичић