СРЕЋНА НОВА 1969!

Читам новине ових дана, па у њима налазим да су радници „Трудбеника” блокирали трамвајске шине тражећи исплату својих зарада. Ради се о предузећу које практично више не постоји, будући да је његова имовина продата приватном грађевинском предузећу „Монтера”.

Па читам да председник синдиката „Петрохемије” наводи умерене штрајкачке захтеве „да нема увођења стечаја, да се одустане од отпуштања 852 запослена и да се смени генерални директор”. Уколико се прихвате ти захтеви, нема штрајка, у супротном ето њих у Немањиној улици, одмах до малинара.

Радници „Икарбуса” траже „поништење уговора о приватизацији тог предузећа, тј. o продаји акција фирми „Автодел-сервис” из Русије. Јесте, каже председник синдиката да су остала још три месеца до рока за испуњење уговара, али човек чврсто верује да те обавезе неће бити испуњење, па синдикат тражи „поништење” уговора сад и овде.

Радници „Заставе електро” дошли су Београд, а председник њиховог штрајкачког одбора каже да ће испред Агенције за приватизацију остати док „проблеми радника не буду решени”. Зашто испред Агенције за приватизацију? Зато што је ово предузеће приватизовано аукцијом. Проблем је што је то обављено још у фебруару 2006. године, што значи да агенција више није надлежна ни за шта у погледу овог предузећа, а понајмање за „проблеме радника”.

Под великим насловом „Приватизација ’Будимке’ без ефеката” извештач наводи да су радници донели одлуку да се смени директор кога су на то место, наравно, поставили власници тог предузећа! И не само то, него радници су „донели одлуку” да се „новом приватизацијом дође до власника који ће знати да искористи потенцијал ове фабрике, која је својим производима била присутна на светском тржишту”.

Да ли се ради о томе да је „врућа радничка јесен” коју најављују готово сви медији, започела већ током лета? Мени се чини да се ради о повратку самоуправљања, односно покушају његовог обнављања. Кроз све ове захтеве, провлачи се идеја да су управо радници ти који желе добро фирми, да су једино они способни да својом добром вољом и пословним знањем изведу фирму из кризе, а да су нови приватни власници једноставно пљачкаши имовине фирме коју су купили по „багателним” ценама.

Немам ништа против да неко размишља на тај начин и да то исказује, једино су ми мало чудни штрајкови као начин изражавања сопствених политичких и економских концепција, али то није битно. Једино је битно како се према томе односи влада. Углавном се ћути. Неки су на одмору, неки као да су на одмору (од почетка мандата), а једино се истиче Расим Љајић. „Ми имамо око 23 одсто неуспешних приватизација, односно раскинутих уговора, што не значи да су све остале приватизације успешне. То је један од основних разлога за данашње стање у земљи које је обележено штрајковима и протестима радника.”

Није ова изјава лоша са становишта додворавања онима који треба да подрже новог политичког лидера социјалдемократске оријентације, новог радничког трибуна, ипак изузетно је озбиљно то што један министар у влади сматра да основни узрок свих проблема треба тражити у приватизацији. Да ли то значи да влада одустаје од приватизације и да ће започети масовни „повраћај у претходно стање”? Док г. Љајић прича, остали ћуте. Извињавам се, неки и раде.

Тако, на пример, продаја Београдског сајма проглашена је неуспешном. Зашто? Зато што је тендерска комисија после увида у једину понуду која је поднета обавестила заинтересовани конзорцијум (који је понудио 1,8 милион евра) да је минимална прихватљива цена 40 милиона. И будући да их је конзорцијум обавестио да није заинтересован за тако нешто и да је било боље да су ту почетну цену ставили у услове тендера (слажем се), надлежни из министарства кажу да неће бити приватизације него ће се приступити „подржављењу”. А директор Београдског сајма сматра да је кључно да „сајам настави успешно да послује. То је могуће и без приватног капитала”. Па зашто сте га онда приватизовали? Да бисте га после национализовали? Е, па у озбиљним државама то се радило тако што се донесе закон о национализацији, па је онда сваком јасно шта се дешава и своје понашање може да прилагоди новонасталој ситуацији – па може и да оде уколико прескочи бодљикаву жицу и у целости претрчи минско поље.

Без обзира на то да ли ће се донети такав закон или не, Србија клизи у своју прошлост, која се, наравно, понавља као фарса. Управо траје шездесетосмашка побуна левичара, тако да се, како видим, спремамо за дочек нове 1969. године.