Бунтовник без разлога

У ку­ћи у ко­јој сам од­ра­стао по­ли­ти­ка ни­је по­чи­ња­ла на те­ле­ви­зи­ји, не­го за тр­пе­зом. До­вољ­на је би­ла јед­на вест, јед­но име, јед­на оче­ва ре­че­ни­ца из­го­во­ре­на као пре­су­да, па да у ме­ни про­ра­ди она мла­да­лач­ка по­тре­ба да оспо­рим и оно што раз­у­мем и оно што још не раз­у­мем. Ро­ди­те­љи су го­во­ри­ли да др­жа­ва мо­ра да се чу­ва. Ја сам пи­тао ко ће чу­ва­ти чо­ве­ка од др­жа­ве. Они су ве­ро­ва­ли ис­ку­ству, a ја сам сум­њу сма­трао до­ка­зом ин­те­ли­ген­ци­је. Да­нас ви­дим да смо, сва­ко на свој на­чин, бра­ни­ли исто: пра­во да се жи­ви без стра­ха. Мла­дост има јед­ну ве­ли­чан­стве­ну ма­ну: она не зна ко­ли­ко не зна. За­то је и хра­бра и опа­сна. Та­да чо­век ве­ру­је да су ком­про­ми­си сла­бост, стр­пље­ње ку­ка­вич­лук, а ту­ђе ис­ку­ство по­ку­шај да му се оду­зме бу­дућ­ност. Сва­ка ге­не­ра­ци­ја ми­сли да је пр­ва от­кри­ла не­прав­ду и по­след­ња ко­ја има сна­ге да је ис­пра­ви. А он­да вре­ме, тај про­фе­сор без ка­те­дре, по­ка­же да свет не­ма са­мо јед­но тач­но ре­ше­ње.

По­ли­тич­ки сам се раз­ли­ко­вао од сво­јих ро­ди­те­ља, али не са­мо по ста­во­ви­ма. Раз­ли­ко­вао сам се по бр­зи­ни сво­јих су­до­ва. Они су зна­ли це­ну по­сла, по­ро­ди­це, до­брог гла­са и мир­не но­ћи. Ја сам же­лео про­ме­ну од­мах, прав­ду без про­це­ду­ре и исти­ну без по­сле­ди­ца. Тек ка­сни­је сам схва­тио да ро­ди­тељ­ска опре­зност ни­је увек страх, као што ни мла­да­лач­ка др­скост ни­је увек хра­брост. Ста­ри­ји по­не­кад ћу­те јер зна­ју да и ис­прав­на реч има це­ну. По­ро­ди­ца је пр­ва др­жа­ва ко­ју чо­век упо­зна. У њој по­сто­је власт и опо­зи­ци­ја, за­ко­ни ко­ји се не пи­шу и ам­не­сти­је ко­је се зо­ву љу­бав. Ту на­у­чи­мо да сло­бо­да без оба­ве­зе по­ста­је се­бич­ност, а ауто­ри­тет без не­жно­сти ти­ра­ни­ја.

Ка­да сам био ми­ни­стар, по­ли­ти­ка је за ме­не пре­ста­ла да бу­де рас­пра­ва и по­ста­ла по­сле­ди­ца. Из­ме­ђу од­лу­ке и људ­ског жи­во­та по­не­кад сто­ји са­мо пот­пис. Ис­пред ка­би­не­та не до­ла­зе иде­о­ло­ги­је не­го љу­ди, рад­ник са па­пи­ри­ма ко­је ви­ше ни­ко не чи­та, мај­ка ко­ја не тра­жи ми­лост не­го пра­во, офи­цир ко­ји сво­ју бри­гу из­го­ва­ра ти­хо. Та­да схва­ти­те да је ла­ко би­ти бес­пре­кор­но мо­ра­лан ка­да ни за шта ни­сте од­го­вор­ни. Власт је огле­да­ло ко­је чо­ве­ка не улеп­ша­ва, она са­мо уве­ћа оно што је већ био.

За­то да­нас не ве­ру­јем ни у без­гре­шну власт, ни у без­гре­шну по­бу­ну. Власт ко­ја се­бе не пре­и­спи­ту­је по­чи­ње да ме­ша др­жа­ву са соп­стве­ном сен­ком. По­бу­на ко­ја не зна шта ће по­сле по­бе­де по­ста­је са­мо све­ча­ни об­лик не­за­до­вољ­ства. Ср­би­ја да­нас жи­ви у про­сто­ру из­ме­ђу те две са­мо­у­ве­ре­но­сти. Јед­ни ве­ру­ју да је сва­ка кри­ти­ка ру­ше­ње др­жа­ве, дру­ги да је сва­ка ин­сти­ту­ци­ја до­каз не­прав­де. Они за­бо­ра­вља­ју да др­жа­ва ни­је ни пар­ти­ја ни ули­ца, већ по­ве­ре­ње да пра­ви­ла ва­же и ка­да нам не иду у ко­рист. Мла­ди да­нас из­ла­зе пред ин­сти­ту­ци­је тра­же­ћи од­го­вор­ност, док њи­хо­ви ро­ди­те­љи код ку­ће стра­ху­ју да ће им де­ца пла­ти­ти це­ну ту­ђих ам­би­ци­ја. У тој сли­ци пре­по­зна­јем сво­ју мла­дост. Про­ме­ни­ла су се име­на и за­ста­ве, али не и онај ста­ри спор за тр­пе­зом: ко­ли­ко сло­бо­де мо­же­мо да под­не­се­мо, а ко­ли­ко ре­да сме­мо да тра­жи­мо? Ср­би­ји не тре­ба по­бе­да ро­ди­те­ља над де­цом, ни­ти де­це над ро­ди­те­љи­ма. По­тре­бан јој је раз­го­вор у ко­јем ни­ко не мо­ра да по­ни­зи дру­го­га да би био са­слу­шан.

По­ли­тич­ки жи­вот, уоста­лом, не по­чи­ње функ­ци­јом, ни­ти се за­вр­ша­ва ис­те­ком ман­да­та. Он је пре све­га став пре­ма др­жа­ви и ме­ра лич­не од­го­вор­но­сти. Ни ка­да ми је пр­ви пут по­ве­ре­на јав­на ду­жност ни­сам је раз­у­мео као на­гра­ду, већ као оба­ве­зу да ин­те­рес др­жа­ве ста­вим ис­пред удоб­но­сти, при­ја­тељ­ста­ва и соп­стве­ног ми­ра. Та­да сам на­у­чио да нај­твр­ђи от­пор не до­ла­зи увек од по­ли­тич­ких про­тив­ни­ка. По­не­кад до­ла­зи од сво­јих, на­ро­чи­то он­да ка­да од­би­је­те да бу­де­те она­кви ка­квим су вас за­ми­сли­ли или ко­ри­сни на на­чин ко­ји су вам на­ме­ни­ли. Бли­зи­на чо­ве­ку ко­ји до­но­си нај­ва­жни­је од­лу­ке ни­је увек при­ви­ле­ги­ја, по­не­кад је озбиљ­на смет­ња они­ма ко­ји сво­ју моћ гра­де на по­сре­до­ва­њу, ту­ма­че­њу и на­вод­ном пре­но­ше­њу ту­ђе во­ље. Ка­да мо­же­те да про­ве­ри­те сва­ку ре­че­ни­цу ко­ја по­чи­ње са „ре­че­но је да…”, он­да ту­ђа же­ља ви­ше не мо­же ла­ко да се пред­ста­ви као на­лог. Ту, по пра­ви­лу, по­чи­ње от­пор не­ви­дљив го­лом оку: не оспо­ра­ва се оно што ра­ди­те, већ чи­ње­ни­ца да вам за рад ни­су по­треб­ни са­мо­зва­ни ту­ма­чи ауто­ри­те­та. Због то­га су кли­но­ви по­не­кад до­ла­зи­ли упра­во са стра­не са ко­је сам оче­ки­вао осло­нац. Али ни та­да ни­сам ра­дио за на­гра­ду, по­ло­жај или не­чи­ју на­кло­ност, већ за др­жа­ву, по­шту­ју­ћи ред, за­кон и од­го­вор­ност ко­ју ми је по­ве­рио онај ко­ме сам не­по­сред­но од­го­ва­рао. Ако ми јед­ног да­на по­но­во бу­де по­ве­ре­но да оба­вљам јав­ну ду­жност, при­хва­тио бих је са­мо под истим усло­вом: да слу­жим др­жа­ви, а не ту­ђим ам­би­ци­ја­ма, да слу­шам за­кон, ин­сти­ту­ци­је и ле­ги­тим­но иза­бра­но ру­ко­вод­ство, а не гла­сни­ке ко­ји се хра­не ту­ђим ауто­ри­те­том. То мо­жда ни­је нај­лак­ши на­чин да се оп­ста­не на функ­ци­ји, али је је­ди­ни по­сле ко­јег чо­век мо­же мир­но да оста­не сам са со­бом. Јав­ну ду­жност не бих при­хва­тио ако би ње­на це­на би­ла да, ра­ди при­вре­ме­не по­бе­де, из­гу­бим ме­ру по ко­јој ћу су­тра су­ди­ти са­мом се­би. Јер јав­ни жи­вот уме да узме оно што не вра­ћа: ру­чак са по­ро­ди­цом, при­ја­тељ­ство без ра­чу­ни­це, пра­во да не бу­де­те ту­ма­че­ни и ка­да ћу­ти­те. Нај­ве­ћа це­на по­ли­ти­ке ни­је на­пад про­тив­ни­ка, већ опа­сност да поч­не­те да ли­чи­те на сли­ку ко­ју су о ва­ма ство­ри­ли и при­ја­те­љи и не­при­ја­те­љи.

Си­ну и ћер­ки не оста­вљам го­то­ве од­го­во­ре. Оста­вљам им пра­во да се не сла­жу са мном. То је нај­ве­ћи по­клон ко­ји ро­ди­тељ мо­же да­ти де­те­ту и нај­те­жи ис­пит љу­ба­ви. Ре­као сам им: „Не ве­руј­те они­ма ко­ји вам ну­де јед­но­став­не крив­це за сло­жен свет. Не при­стај­те на не­прав­ду са­мо за­то што је ле­гал­на, али не ру­ши­те за­кон са­мо за­то што је спор. Чу­вај­те образ: ка­ри­је­ра се мо­же об­но­ви­ти, имо­ви­на по­вра­ти­ти, а из­гу­бље­но по­ве­ре­ње оста­је до­бро обра­зло­жен гу­би­так.”

Мла­ди­ма по­ру­чу­јем: бу­ди­те бун­тов­ни­ци, али про­на­ђи­те раз­лог до­сто­јан по­бу­не. Не тро­ши­те мла­дост на мр­жњу пре­ма они­ма ко­ји ће оста­ри­ти. Тра­жи­те ви­ше од др­жа­ве, али још ви­ше од се­бе. Не до­зво­ли­те да вас би­ло ко­ја власт ку­пи, али ни да вас би­ло ко­ја опо­зи­ци­ја упо­тре­би. Сум­њај­те у во­ђе ко­ји тра­же да им ве­ру­је­те без пи­та­ња, али и у ма­се ко­је вас осло­ба­ђа­ју лич­не од­го­вор­но­сти. Нај­о­па­сни­ји ни­су они ко­ји су про­ме­ни­ли ми­шље­ње, не­го они ко­ји га ни­ка­да ни­су про­ме­ни­ли јер ни­ка­да ни­су за­и­ста ми­сли­ли.

Ето, и да­нас сам остао бун­тов­ник. Са­мо се ви­ше не бу­ним про­тив го­ди­на сво­јих ро­ди­те­ља, не­го про­тив рав­но­ду­шно­сти сво­је ге­не­ра­ци­је. Не­ка­да сам же­лео да по­бе­дим у рас­пра­ви, да­нас бих во­лео да по­сле рас­пра­ве оста­не не­што што мо­же да се из­гра­ди. Не­ка­да сам ми­слио да зре­лост зна­чи од­у­ста­ти од ва­тре. Са­да знам да зре­лост зна­чи на­у­чи­ти где ва­тру тре­ба упа­ли­ти, а где је уга­си­ти да не би из­го­ре­ла ку­ћа. То је, мо­жда, це­ла при­ча о од­ра­ста­њу, по­ро­ди­ци и по­ли­ти­ци: нај­пре по­бег­не­мо од оче­вих и мај­чи­них ре­чи, за­тим их го­ди­на­ма но­си­мо у се­би, а на кра­ју их ма­ло из­ме­ње­не из­го­ва­ра­мо соп­стве­ној де­ци. Тек та­да раз­у­ме­мо да ни­смо би­ли бун­тов­ни­ци без раз­ло­га. Раз­лог је по­сто­јао. Са­мо је би­ло по­треб­но ви­ше од по­ла жи­во­та да га пра­вил­но име­ну­је­мо.

*Бив­ши ми­ни­стар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа