Buntovnik bez razloga

U ku­ći u ko­joj sam od­ra­stao po­li­ti­ka ni­je po­či­nja­la na te­le­vi­zi­ji, ne­go za tr­pe­zom. Do­volj­na je bi­la jed­na vest, jed­no ime, jed­na oče­va re­če­ni­ca iz­go­vo­re­na kao pre­su­da, pa da u me­ni pro­ra­di ona mla­da­lač­ka po­tre­ba da ospo­rim i ono što raz­u­mem i ono što još ne raz­u­mem. Ro­di­te­lji su go­vo­ri­li da dr­ža­va mo­ra da se ču­va. Ja sam pi­tao ko će ču­va­ti čo­ve­ka od dr­ža­ve. Oni su ve­ro­va­li is­ku­stvu, a ja sam sum­nju sma­trao do­ka­zom in­te­li­gen­ci­je. Da­nas vi­dim da smo, sva­ko na svoj na­čin, bra­ni­li isto: pra­vo da se ži­vi bez stra­ha. Mla­dost ima jed­nu ve­li­čan­stve­nu ma­nu: ona ne zna ko­li­ko ne zna. Za­to je i hra­bra i opa­sna. Ta­da čo­vek ve­ru­je da su kom­pro­mi­si sla­bost, str­plje­nje ku­ka­vič­luk, a tu­đe is­ku­stvo po­ku­šaj da mu se odu­zme bu­duć­nost. Sva­ka ge­ne­ra­ci­ja mi­sli da je pr­va ot­kri­la ne­prav­du i po­sled­nja ko­ja ima sna­ge da je is­pra­vi. A on­da vre­me, taj pro­fe­sor bez ka­te­dre, po­ka­že da svet ne­ma sa­mo jed­no tač­no re­še­nje.

Po­li­tič­ki sam se raz­li­ko­vao od svo­jih ro­di­te­lja, ali ne sa­mo po sta­vo­vi­ma. Raz­li­ko­vao sam se po br­zi­ni svo­jih su­do­va. Oni su zna­li ce­nu po­sla, po­ro­di­ce, do­brog gla­sa i mir­ne no­ći. Ja sam že­leo pro­me­nu od­mah, prav­du bez pro­ce­du­re i isti­nu bez po­sle­di­ca. Tek ka­sni­je sam shva­tio da ro­di­telj­ska opre­znost ni­je uvek strah, kao što ni mla­da­lač­ka dr­skost ni­je uvek hra­brost. Sta­ri­ji po­ne­kad ću­te jer zna­ju da i is­prav­na reč ima ce­nu. Po­ro­di­ca je pr­va dr­ža­va ko­ju čo­vek upo­zna. U njoj po­sto­je vlast i opo­zi­ci­ja, za­ko­ni ko­ji se ne pi­šu i am­ne­sti­je ko­je se zo­vu lju­bav. Tu na­u­či­mo da slo­bo­da bez oba­ve­ze po­sta­je se­bič­nost, a auto­ri­tet bez ne­žno­sti ti­ra­ni­ja.

Ka­da sam bio mi­ni­star, po­li­ti­ka je za me­ne pre­sta­la da bu­de ras­pra­va i po­sta­la po­sle­di­ca. Iz­me­đu od­lu­ke i ljud­skog ži­vo­ta po­ne­kad sto­ji sa­mo pot­pis. Is­pred ka­bi­ne­ta ne do­la­ze ide­o­lo­gi­je ne­go lju­di, rad­nik sa pa­pi­ri­ma ko­je vi­še ni­ko ne či­ta, maj­ka ko­ja ne tra­ži mi­lost ne­go pra­vo, ofi­cir ko­ji svo­ju bri­gu iz­go­va­ra ti­ho. Ta­da shva­ti­te da je la­ko bi­ti bes­pre­kor­no mo­ra­lan ka­da ni za šta ni­ste od­go­vor­ni. Vlast je ogle­da­lo ko­je čo­ve­ka ne ulep­ša­va, ona sa­mo uve­ća ono što je već bio.

Za­to da­nas ne ve­ru­jem ni u bez­gre­šnu vlast, ni u bez­gre­šnu po­bu­nu. Vlast ko­ja se­be ne pre­i­spi­tu­je po­či­nje da me­ša dr­ža­vu sa sop­stve­nom sen­kom. Po­bu­na ko­ja ne zna šta će po­sle po­be­de po­sta­je sa­mo sve­ča­ni ob­lik ne­za­do­volj­stva. Sr­bi­ja da­nas ži­vi u pro­sto­ru iz­me­đu te dve sa­mo­u­ve­re­no­sti. Jed­ni ve­ru­ju da je sva­ka kri­ti­ka ru­še­nje dr­ža­ve, dru­gi da je sva­ka in­sti­tu­ci­ja do­kaz ne­prav­de. Oni za­bo­ra­vlja­ju da dr­ža­va ni­je ni par­ti­ja ni uli­ca, već po­ve­re­nje da pra­vi­la va­že i ka­da nam ne idu u ko­rist. Mla­di da­nas iz­la­ze pred in­sti­tu­ci­je tra­že­ći od­go­vor­nost, dok nji­ho­vi ro­di­te­lji kod ku­će stra­hu­ju da će im de­ca pla­ti­ti ce­nu tu­đih am­bi­ci­ja. U toj sli­ci pre­po­zna­jem svo­ju mla­dost. Pro­me­ni­la su se ime­na i za­sta­ve, ali ne i onaj sta­ri spor za tr­pe­zom: ko­li­ko slo­bo­de mo­že­mo da pod­ne­se­mo, a ko­li­ko re­da sme­mo da tra­ži­mo? Sr­bi­ji ne tre­ba po­be­da ro­di­te­lja nad de­com, ni­ti de­ce nad ro­di­te­lji­ma. Po­tre­ban joj je raz­go­vor u ko­jem ni­ko ne mo­ra da po­ni­zi dru­go­ga da bi bio sa­slu­šan.

Po­li­tič­ki ži­vot, uosta­lom, ne po­či­nje funk­ci­jom, ni­ti se za­vr­ša­va is­te­kom man­da­ta. On je pre sve­ga stav pre­ma dr­ža­vi i me­ra lič­ne od­go­vor­no­sti. Ni ka­da mi je pr­vi put po­ve­re­na jav­na du­žnost ni­sam je raz­u­meo kao na­gra­du, već kao oba­ve­zu da in­te­res dr­ža­ve sta­vim is­pred udob­no­sti, pri­ja­telj­sta­va i sop­stve­nog mi­ra. Ta­da sam na­u­čio da naj­tvr­đi ot­por ne do­la­zi uvek od po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka. Po­ne­kad do­la­zi od svo­jih, na­ro­či­to on­da ka­da od­bi­je­te da bu­de­te ona­kvi ka­kvim su vas za­mi­sli­li ili ko­ri­sni na na­čin ko­ji su vam na­me­ni­li. Bli­zi­na čo­ve­ku ko­ji do­no­si naj­va­žni­je od­lu­ke ni­je uvek pri­vi­le­gi­ja, po­ne­kad je ozbilj­na smet­nja oni­ma ko­ji svo­ju moć gra­de na po­sre­do­va­nju, tu­ma­če­nju i na­vod­nom pre­no­še­nju tu­đe vo­lje. Ka­da mo­že­te da pro­ve­ri­te sva­ku re­če­ni­cu ko­ja po­či­nje sa „re­če­no je da…”, on­da tu­đa že­lja vi­še ne mo­že la­ko da se pred­sta­vi kao na­log. Tu, po pra­vi­lu, po­či­nje ot­por ne­vi­dljiv go­lom oku: ne ospo­ra­va se ono što ra­di­te, već či­nje­ni­ca da vam za rad ni­su po­treb­ni sa­mo­zva­ni tu­ma­či auto­ri­te­ta. Zbog to­ga su kli­no­vi po­ne­kad do­la­zi­li upra­vo sa stra­ne sa ko­je sam oče­ki­vao oslo­nac. Ali ni ta­da ni­sam ra­dio za na­gra­du, po­lo­žaj ili ne­či­ju na­klo­nost, već za dr­ža­vu, po­štu­ju­ći red, za­kon i od­go­vor­nost ko­ju mi je po­ve­rio onaj ko­me sam ne­po­sred­no od­go­va­rao. Ako mi jed­nog da­na po­no­vo bu­de po­ve­re­no da oba­vljam jav­nu du­žnost, pri­hva­tio bih je sa­mo pod istim uslo­vom: da slu­žim dr­ža­vi, a ne tu­đim am­bi­ci­ja­ma, da slu­šam za­kon, in­sti­tu­ci­je i le­gi­tim­no iza­bra­no ru­ko­vod­stvo, a ne gla­sni­ke ko­ji se hra­ne tu­đim auto­ri­te­tom. To mo­žda ni­je naj­lak­ši na­čin da se op­sta­ne na funk­ci­ji, ali je je­di­ni po­sle ko­jeg čo­vek mo­že mir­no da osta­ne sam sa so­bom. Jav­nu du­žnost ne bih pri­hva­tio ako bi nje­na ce­na bi­la da, ra­di pri­vre­me­ne po­be­de, iz­gu­bim me­ru po ko­joj ću su­tra su­di­ti sa­mom se­bi. Jer jav­ni ži­vot ume da uzme ono što ne vra­ća: ru­čak sa po­ro­di­com, pri­ja­telj­stvo bez ra­ču­ni­ce, pra­vo da ne bu­de­te tu­ma­če­ni i ka­da ću­ti­te. Naj­ve­ća ce­na po­li­ti­ke ni­je na­pad pro­tiv­ni­ka, već opa­snost da poč­ne­te da li­či­te na sli­ku ko­ju su o va­ma stvo­ri­li i pri­ja­te­lji i ne­pri­ja­te­lji.

Si­nu i ćer­ki ne osta­vljam go­to­ve od­go­vo­re. Osta­vljam im pra­vo da se ne sla­žu sa mnom. To je naj­ve­ći po­klon ko­ji ro­di­telj mo­že da­ti de­te­tu i naj­te­ži is­pit lju­ba­vi. Re­kao sam im: „Ne ve­ruj­te oni­ma ko­ji vam nu­de jed­no­stav­ne kriv­ce za slo­žen svet. Ne pri­staj­te na ne­prav­du sa­mo za­to što je le­gal­na, ali ne ru­ši­te za­kon sa­mo za­to što je spor. Ču­vaj­te obraz: ka­ri­je­ra se mo­že ob­no­vi­ti, imo­vi­na po­vra­ti­ti, a iz­gu­blje­no po­ve­re­nje osta­je do­bro obra­zlo­žen gu­bi­tak.”

Mla­di­ma po­ru­ču­jem: bu­di­te bun­tov­ni­ci, ali pro­na­đi­te raz­log do­sto­jan po­bu­ne. Ne tro­ši­te mla­dost na mr­žnju pre­ma oni­ma ko­ji će osta­ri­ti. Tra­ži­te vi­še od dr­ža­ve, ali još vi­še od se­be. Ne do­zvo­li­te da vas bi­lo ko­ja vlast ku­pi, ali ni da vas bi­lo ko­ja opo­zi­ci­ja upo­tre­bi. Sum­njaj­te u vo­đe ko­ji tra­že da im ve­ru­je­te bez pi­ta­nja, ali i u ma­se ko­je vas oslo­ba­đa­ju lič­ne od­go­vor­no­sti. Naj­o­pa­sni­ji ni­su oni ko­ji su pro­me­ni­li mi­šlje­nje, ne­go oni ko­ji ga ni­ka­da ni­su pro­me­ni­li jer ni­ka­da ni­su za­i­sta mi­sli­li.

Eto, i da­nas sam ostao bun­tov­nik. Sa­mo se vi­še ne bu­nim pro­tiv go­di­na svo­jih ro­di­te­lja, ne­go pro­tiv rav­no­du­šno­sti svo­je ge­ne­ra­ci­je. Ne­ka­da sam že­leo da po­be­dim u ras­pra­vi, da­nas bih vo­leo da po­sle ras­pra­ve osta­ne ne­što što mo­že da se iz­gra­di. Ne­ka­da sam mi­slio da zre­lost zna­či od­u­sta­ti od va­tre. Sa­da znam da zre­lost zna­či na­u­či­ti gde va­tru tre­ba upa­li­ti, a gde je uga­si­ti da ne bi iz­go­re­la ku­ća. To je, mo­žda, ce­la pri­ča o od­ra­sta­nju, po­ro­di­ci i po­li­ti­ci: naj­pre po­beg­ne­mo od oče­vih i maj­či­nih re­či, za­tim ih go­di­na­ma no­si­mo u se­bi, a na kra­ju ih ma­lo iz­me­nje­ne iz­go­va­ra­mo sop­stve­noj de­ci. Tek ta­da raz­u­me­mo da ni­smo bi­li bun­tov­ni­ci bez raz­lo­ga. Raz­log je po­sto­jao. Sa­mo je bi­lo po­treb­no vi­še od po­la ži­vo­ta da ga pra­vil­no ime­nu­je­mo.

*Biv­ši mi­ni­star

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista