Искористити туђа искуства

Последњих месеци сведоци смо таласа протестазапослених, демонстрација и штрајкова усмерених против тешког стања у коме се налазе запослени због неисплаћених доходака, доприноса, отпуштања и затварања производних погона. Ови протести прелазе границе фабричких хала, преливају се на улице и попримају неуобичајене облике као што су штрајкови глађу. Протести и захтеви су по правилу усмерени ка влади и локалним органима власти.

У ситуацији када је влада, због стања у привреди и другим делатностима, принуђена да предузима непопуларне мере, које су често усмерене на непосредне интересе запослених, као што су замрзавање или чак смањење доходака и пензија, забрану запошљавања, револт је делом с правом усмерен ка влади. Неке од мера владе и њених органа су и довеле до неповољних последица (неуспешно, па и незаконито спроведене приватизације нпр.), а друге су усвајане с доста импровизација ради гашења пожара („попуњавање рупа” у буџету). У оба случаја одлуке се доносе без икаквог консултовања оних који су најзаинтересованији за исход предузетих мера, а то су представници рада и капитала, тј. синдикати и послодавци.

У већем броју случајева протести и захтеви су, међутим, упућени на погрешну адресу, пошто држава само кад је непосредни послодавац има ингеренције у области утврђивања услова рада и запошљавања. По правилу,ови услови се утврђују путем процеса колективног преговарања између синдиката и послодаваца, а само изузетно и то у краћем року, држава може, у ситуацијама поремећених тржишних механизама, рецесије и кризе или у ратним условима, да привремено суспендује колективно преговарање.

Искуства из других земаља развијених тржишних привреда показују да је у таквим условима, али и у периодима када се доносе програми и планови за унапређење и развој привреде, најбољи пут да се избегну или ублаже драстичне конфронтације између рада и капитала, социјални дијалог, односно сарадња између послодаваца, синдиката и државе. Различита трипартитна тела,која су углавном саветодавног карактера, постоје у свим земљама Западне Европе, формирају се ради остварења економских и социјалних циљева и решавања проблема с којима се привреде у датим земљама суочавају, да би ускладили своје посебне интересе.

Договорима су обично предвиђенеглобалне смернице за регулисање питања кретања плата, цена, пореза, мера за поспешивање запослености, односно сузбијање незапослености, питања образовања, преквалификације радне снаге, смањења радног времена, флексибилне организације рада и друго. Без обзира на овлашћења (консултативна или преговарачка),ова трипартитна сарадња је један од инструмената за усклађивање интереса и успостављање „социјалне контроле” над променама. Такав трипартизам нема карактер директног (или директивног) мешања у процес одлучивања између синдиката и послодаваца, а поготову нема карактер „замене” за колективно преговарање.

Ми се управо налазимо у ситуацији која намеће активирање трајног, институционалног и равноправног социјалног дијалога. У садашњем стању економске и свеколике кризе, великог сиромаштва бројних слојева становништва, социјални дијалог мора да буде саставни део напора да земља изиђе из зоне високог социјалног и политичког ризика и неконтролисаног социјалног незадовољства.

Главни инструмент за такав дијалог постоји – Социјално-економски савет Републике Србије, у коме су заступљени представници владе, репрезентативних синдиката и удружења послодаваца. Таква трипартитна тела постоје и на нивоу локалне самоуправе. Овакви облици сарадње морају постати место за исказивање становишта и конкретних опредељења заинтересованих страна, за утврђивање заједничких интереса и разлика, за сужавање могућности сукобљавања, стварање међусобног поверења и решавање нагомиланих проблема. Дијалог треба обновити одмах, не чекати врућу јесен или зиму.

*Професор Београдског универзитета и научни саветник