Четворица синова пред мајком у ставу мирно

„Та­ко је то он­да би­ло. Ис­пе­ње се по­зи­вар на бр­до па од­о­зго, ко­ли­ко му гр­ло до­пу­шта, вик­не: ’Е-хеј, на­ро­де, по­че­ла мо­би­ли­за­ци­ја, ја­вљај­те се вој­сци.’

Та­ко је и те 1912. у мо­јим род­ним Ста­па­ри­ма, се­лу код Ужи­ца, по­зи­ва­на вој­ска у рат про­тив Ту­ра­ка. И ни­ко ни­је из­о­стао. И зна се шта сле­ди: па­ку­је се тор­ба, мај­ка се љу­би у ру­ку и збо­гом, мо­ји ми­ли и дра­ги, ја одох.

Из мо­је ку­ће Гре­де­ље­ви­ћа кре­ну­смо нас че­тво­ри­ца: ро­ђе­на бра­ћа Јо­ван, Ти­о­сав, Са­ва и ја, Ми­јат. Био сам нај­мла­ђи, тек се оже­нио, а мо­ја бра­ћа су већ има­ла и де­цу. Оца ни­смо има­ли, мај­ка Зла­та би­ла нам је све.

Ста­до­смо пред њом, мај­ком Зла­том. По­љу­би­смо је у ру­ку. Сте­гло нам се ср­це, али ви­ди­мо ње­но од­луч­но ли­це, без су­за, и че­ка­мо шта ће да нам ка­же. А она ће: ’Мо­ји си­но­ви, мо­ји со­ко­ло­ви, оца не­ма­те да вас ис­пра­ти, али не ма­ри. Ви иде­те у бој с Тур­ци­ма. Са мр­твог ни­шта не узи­мај­те, ту­ђе не ди­рај­те. Не­мој­те да чу­јем ру­жну реч о ва­ма. Не до­ла­зи­те ми по­ку­ње­на че­ла! О ку­ћи и сво­јим же­на­ма не бри­ни­те, ја сам ту, во­ди­ћу ра­чу­на о њи­ма!’”

Ето та­ко је ова срп­ска мај­ка из ужич­ког се­ла Ста­па­ри ис­пра­ти­ла че­тво­ри­цу си­но­ва у ра­то­ве, по­шли су у бал­кан­ске, а ра­то­ва­ли и у Пр­вом свет­ском. Се­ћа­ња на те емо­тив­не тре­нут­ке чу­вао је до по­зне ста­ро­сти нај­мла­ђи од њих Ми­јат Гре­де­ље­вић, па их у сво­јој 95. го­ди­ни опи­сао но­ви­на­ру и пи­сцу Ан­то­ни­ју Ђу­ри­ћу за култ­ну књи­гу „Со­лун­ци го­во­ре”.

Му­шки су ра­то­ва­ли Зла­ти­ни си­но­ви: Јо­ван био у Брд­ској ар­ти­ље­ри­ји, Ти­о­сав и Са­ва пе­ша­ци, Ми­јат у Пр­вој ха­у­бич­кој ба­те­ри­ји Дрин­ске ди­ви­зи­је. По­че­сто се ви­ђа­ли, и то­ком ра­то­ва­ња с Тур­ци­ма, Бу­га­ри­ма, по­том са Аустри­јан­ци­ма. Али кад су се кра­јем 1915. по­вла­чи­ли, ни­су зна­ли је­дан за дру­гог.

„Ис­пред Дра­ча срет­нем јед­ног вој­ни­ка из пе­ша­ди­је. Он је не­ким по­слом био за­о­стао за сво­ји­ма. Ре­че ми да су мо­ја бра­ћа про­шла и да су се рас­пи­ти­ва­ла да ли сам жив. До­бро је, ми­слим, жи­ви су. Но­сим у се­би ту­жну сли­ку са мо­сто­ва на Дри­му, пре­ко њих смо је­два пре­шли. Не­ки пу­зе, ко­тр­ља­ју се по ле­ду. При­ча­ли су ми ус­пут да су се не­ки с тог мо­ста оти­сну­ли у ре­ку”, се­ћао се у раз­го­во­ру с пи­сцем тих рат­них да­на оста­ре­ли Ми­јат, па на­ста­вио:

„До­ђо­ше на оба­лу две ла­ђе. До­не­ше хра­ну на­ро­ду и вој­сци. Ре­че­но је на­ма мла­ђим и здра­ви­јим да по­мог­не­мо да се у ла­ђе укр­ца­ју из­бе­гли­це, же­не и де­ца. Та­ман смо то ура­ди­ли кад на­и­ђо­ше ави­о­ни и по­че­ше да ба­ца­ју бом­бе. На­ста­де па­ни­ка, ври­ште де­ца, за­по­ма­жу же­не. Ми пу­сти­смо на­род да бе­жи с ла­ђе и кри­је се по не­ком ка­ме­ња­ру. Бо­же, да ли смо пред вра­ти­ма па­кла? А кад су ави­о­ни оти­шли, по­но­во смо се укр­ца­ли на ла­ђе и ка­сни­је на­шли на Кр­фу. Ис­цр­пљен гла­ђу, хо­дао сам, ни­су ме но­си­ли, а то је нај­ва­жни­је.”

По­што су се срп­ски вој­ни­ци окре­пи­ли и оја­ча­ли, рат­ни пут их је по­вео на Со­лун­ски фронт. Ми­јат се ту не­што раз­бо­лео, кра­ће вре­ме био у бол­ни­ци, па из бол­ни­це пра­во у бит­ку за Кај­мак­ча­лан. Та­мо му се у јед­ној бор­би до­го­ди­ло не­што че­му се ни­је на­дао – до­шао је до јед­ног пи­сма од ку­ће.

„Одем да оби­ђем то­по­ве, ноћ је, снег... Знам, ро­во­ви не­при­ја­те­ља су бли­зу, на не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра. На­јед­ном при­ме­тим дво­ји­цу Бу­га­ра. Од оруж­ја имам са­мо бом­бе. Бо­јим се да ће не­ки лом да нам на­пра­ве. При­ђем на три-че­ти­ри ко­ра­ка до њих, диг­нем бом­бу увис и ка­жем: ’Пре­дај­те се!’ Они за­ку­ка­ше: ’Не, брат­ко, не те­пај нас!’

Гле­дам их, мла­ди су, мо­гао бих бом­бом да их ис­ко­ма­дам, али за­што, ни­су они кри­ви за овај рат. Њих су мо­би­ли­са­ли и гур­ну­ли на фронт као и све нас. ’До­бро, ба­ци­те од­мах оруж­је’, ка­жем, што они учи­ни­ше. Пре­дам их обо­ји­цу ко­ман­ди­ру.

А до­бро се до­брим вра­ћа, бо­ље што их ни­сам убио. По­ђем да оби­ђем топ и чу­јем с дру­ге стра­не жи­це, на 200 ме­та­ра, глас бу­гар­ског вој­ни­ка. Пи­та за ме­не, баш по име­ну и пре­зи­ме­ну. Ни­је ми ја­сно, мо­ра да је чуо од вој­ни­ка кад су ме по­ми­ња­ли. ’Не­мој да пу­цаш, па ћу да ти дам пи­смо, пи­шу ти тво­ји од ку­ће’, ка­же ми.

Коп­ка ме не­што, бо­јим се да је зам­ка. Бу­га­рин ве­ли да су за­пле­ни­ли на­шу по­шту и да је код њих мно­го пи­са­ма за на­ше вој­ни­ке. ’Не­ћу’, ка­жем, ’не тре­ба ми пи­смо’, а ми­слим: ’Бо­же, да ли је исти­на?’ ’Не­мој да те­паш на­ше вој­ни­ке, па ћу да­ти пи­смо. Ево га, узми’, ре­че Бу­га­рин.

По­диг­нем се из ро­ва и кре­нем. Ако ми је суд­би­на да по­ги­нем, не­ка бу­де. До­ђем бли­зу жи­це, а Бу­га­рин ми по­ка­зу­је ко­ве­рат. За­тим на­пра­ви гру­дву и ба­ци је. Ми­слим, го­тов сам. Бом­ба је, сад ће да екс­пло­ди­ра. Али ни­шта. Узмем гру­дву, рас­пр­шим снег, кад оно – пи­смо. Пи­ше ми мај­ка Зла­та. Пи­смо ишло пре­ко Же­не­ве, пре­ко Цр­ве­ног кр­ста, та­ко га за­пле­ни­ли. Ма­шем Бу­га­ри­ну ру­ком и за­хва­љу­јем му. То су ми би­ле пр­ве ве­сти од ку­ће.”

Рат се при­во­дио кра­ју, а Гре­де­ље­ви­ћи са­мо о сво­ји­ма у по­врат­ку ку­ћи раз­ми­шља­ли. Кад је про­би­јен фронт, хи­тро сти­го­ше до Ужи­ца. Ода­тле пра­во у обли­жња бр­да из­над Ђе­ти­ње, у род­не Ста­па­ре по­ред „ћи­ри­не” пру­ге.

„У ста­ву мир­но нас че­тво­ри­ца бра­ће на­ђо­смо се пред мај­ком Зла­том. Сви смо пре­жи­ве­ли рат”, се­ћао се за књи­гу „Со­лун­ци го­во­ре” Ми­јат Гре­де­ље­вић, но­си­лац че­ти­ри ви­со­ка од­ли­ко­ва­ња.