„Дебела берта” сејала смрт по Београду.

Су­пер­те­шка ха­у­би­ца, мо­дел Л/14, ка­ли­бра 420 ми­ли­ме­та­ра, иза­шла је из по­го­на не­мач­ке ин­ду­стри­је „Круп”. Би­ла је ду­гач­ка око шест ме­та­ра и те­шка 820 ки­ло­гра­ма, са гра­на­та­ма до­ме­та 15 ки­ло­ме­та­ра, кон­стру­и­са­на са на­ме­ром да по­ста­не нај­ра­зор­ни­је оруж­је не­мач­ке вој­ске.

Зва­ла се „де­бе­ла бер­та” („Dic­ke Bert­ha”), а кр­сти­ли су је са­ве­знич­ки вој­ни­ци, по све­му су­де­ћи, алу­ди­ра­ју­ћи на Бер­ту Круп фон Бо­лен и Хал­бах, нај­ста­ри­ју ћер­ку и на­след­ни­цу ин­ду­стриј­ског ма­га Ал­фре­да Кру­па, ко­ји је про­из­во­дио то­по­ве у нај­ја­чем кон­цер­ну у Евро­пи тог вре­ме­на. Био је то на­чин да се „зло­на­мер­но на­ша­ле са про­тив­ни­ци­ма”.

„Де­бе­ла бер­та” ко­ри­шће­на је у бор­ба­ма за Бе­о­град 1915. го­ди­не, упра­во због не­мо­гућ­но­сти да број­на вој­ска ве­ли­ке Аустро­у­гар­ске ца­ре­ви­не осво­ји јед­ну та­ко ма­лу зе­мљу као што је Ср­би­ја. Због то­га су у на­па­ду на срп­ску пре­сто­ни­цу Нем­ци мо­ра­ли да се при­по­мог­ну јед­ном ба­те­ри­јом „Де­бе­лих Бер­ти”, ко­ји­ма срп­ска од­бра­на, ни по бро­ју ни по мо­ћи, ни при­бли­жно ни­је мо­гла да па­ри­ра.

Та­ко су пред ок­то­бар­ску офан­зи­ву би­ле рас­по­ре­ђе­не у ре­јо­ну Ба­на­та и Сре­ма и у зо­ни пре­ма Бе­о­гра­ду. Јед­на ба­те­ри­ја по­ста­вље­на је на по­те­зу Бор­ча–Ов­ча–Пан­че­во, још че­ти­ри од по два мер­зе­ра 305 мм и на по­те­зу Зе­мун–Сур­чин. На Бе­жа­ниј­ској ко­си, из­ме­ђу Ба­тај­ни­це и Ста­рих Ба­но­ва­ца и код „Бал­кош-са­ла­ша”, из­ме­ђу Ба­тај­ни­це и До­ба­но­ва­ца, ста­ци­о­ни­ра­на је би­ла по јед­на по­лу­ба­те­ри­ја.

„Де­бе­ла бер­та” би­ла је јед­но од нај­по­зна­ти­јих ар­ти­ље­риј­ских ору­ђа ко­ри­шће­них то­ком Пр­вог свет­ског ра­та. Ипак, на­ди­мак се у то вре­ме ко­ри­стио и за озна­ча­ва­ње не­ко­ли­ко дру­гих ар­ти­ље­риј­ских ору­ђа, по­пут ха­у­би­ца ка­ли­бра 210 мм, ко­је су ко­ри­шће­не за гра­на­ти­ра­ње Па­ри­за и аустро­у­гар­ских то­по­ва ка­ли­бра 305 мм.

Ова џи­нов­ска ха­у­би­ца на­ста­ла је са на­ме­ром да бу­де нај­ра­зор­ни­је ору­ђе не­мач­ке вој­ске оно­га вре­ме­на, али да исто­вре­ме­но има из­у­зет­но ве­ли­ки до­мет. Та­ко је би­ла у ста­њу да из­ба­ци зр­но те­жи­не 810 ки­ло­гра­ма на уда­ље­ност од 9.300 ме­та­ра, а то­ком јед­ног са­та мо­гло је би­ти ис­па­ље­но 10 зр­на. Ка­да би ус­пе­ла да про­би­ју зе­мља­ну фор­ти­фи­ка­ци­ју или бун­кер, ефе­кат би био раз­о­ран.

Ка­ко су ар­ми­је по­ста­ја­ле све ве­ће, ар­ти­ље­ри­ја се ко­ри­сти­ла све ма­сов­ни­је, а но­ва тех­нич­ка до­стиг­ну­ћа бр­зо ула­зи­ла у стра­те­шке и так­тич­ке при­руч­ни­ке за­ра­ће­них вој­ски. „Де­бе­ла бер­та” је је­дан од сим­бо­ла та­квог раз­во­ја. Пр­ви пут те­сти­ра­на је још то­ком 1913. го­ди­не и те­жи­ла је укуп­но 43,6 то­на. О ка­квој се „зве­ри” ра­ди­ло го­во­ри по­да­так да је ха­у­би­цу са­ста­вља­ло 1.000 љу­ди, а Дајм­лер је кон­стру­и­сао по­себ­на мо­тор­на во­зи­ла ко­ја су мо­гла да је пре­ве­зу на ве­ће уда­ље­но­сти.

Ово ору­ђе се мо­гло тран­спор­то­ва­ти са­мо по­мо­ћу же­ле­знич­ких ши­на. Дру­ги и тре­ћи при­ме­рак на­пра­вље­ни су ју­на и сеп­тем­бра 1914, па је пр­ва ба­те­ри­ја „де­бе­лих бер­ти”, од два ору­ђа са по­са­дом од 283 чо­ве­ка, тран­спор­то­ва­на у Бел­ги­ју, где је ко­ри­шће­на у оп­са­ди утвр­ђе­ња код гра­да Ли­је­жа.

То­ком ра­та укуп­но их је про­из­ве­де­но де­сет са 18 ре­зер­вних це­ви и ко­ри­шће­не су ка­ко на За­пад­ном, та­ко и на Ис­точ­ном фрон­ту, а са­мо је­дан при­ме­рак је са­чу­ван на­кон ра­та. Тај при­ме­рак за­ро­би­ле су аме­рич­ке сна­ге и био је пре­нет у Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве, где су га ар­ти­ље­риј­ски струч­ња­ци ка­сни­је ис­пи­ти­ва­ли. Ње­на ко­пи­ја да­нас је из­ло­же­на у Вој­ном му­зе­ју у Па­ри­зу.

Ору­ђе „де­бе­ла бер­та” по­сте­пе­но је по­ву­че­но из упо­тре­бе на­кон не­у­спе­ха у би­ци код Вер­де­на 1916. го­ди­не. Раз­лог је био раз­вој са­ве­знич­ких то­по­ва ве­ћег до­ме­та, чи­ме је са до­ме­том од око де­вет до 15 ки­ло­ме­та­ра по­ста­ло ра­њи­во на кон­тра­ба­те­риј­ску ва­тру, а не­ка ору­ђа уни­ште­на су ко­ри­шће­њем не­ис­прав­не му­ни­ци­је ко­ја је екс­пло­ди­ра­ла у са­мој це­ви, па су пре­о­ста­ли при­мер­ци по­ву­че­ни пред крај Пр­вог свет­ског ра­та.

Та­ко­ђе, пре­ма усло­ви­ма Вер­сај­ског ми­ров­ног уго­во­ра, Не­мач­ка је мо­ра­ла да уни­шти сво­ја су­пер­те­шка ору­ђа, па су ско­ро све „бер­те” пре­то­пље­не. Ипак, два при­мер­ка за­вр­ши­ла у ру­ка­ма аме­рич­ке вој­ске на по­ли­го­ну „Абер­дин Пру­винг Гра­унд” у САД, где су ко­нач­но исе­че­на у ста­ро гво­жђе – је­дан то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а дру­ги пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, док је ње­на ко­пи­ја, у при­род­ној ве­ли­чи­ни, и да­нас из­ло­же­на у Вој­ном му­зе­ју у Па­ри­зу.