„Debela berta” sejala smrt po Beogradu.

Su­per­te­ška ha­u­bi­ca, mo­del L/14, ka­li­bra 420 mi­li­me­ta­ra, iza­šla je iz po­go­na ne­mač­ke in­du­stri­je „Krup”. Bi­la je du­gač­ka oko šest me­ta­ra i te­ška 820 ki­lo­gra­ma, sa gra­na­ta­ma do­me­ta 15 ki­lo­me­ta­ra, kon­stru­i­sa­na sa na­me­rom da po­sta­ne naj­ra­zor­ni­je oruž­je ne­mač­ke voj­ske.

Zva­la se „de­be­la ber­ta” („Dic­ke Bert­ha”), a kr­sti­li su je sa­ve­znič­ki voj­ni­ci, po sve­mu su­de­ći, alu­di­ra­ju­ći na Ber­tu Krup fon Bo­len i Hal­bah, naj­sta­ri­ju ćer­ku i na­sled­ni­cu in­du­strij­skog ma­ga Al­fre­da Kru­pa, ko­ji je pro­iz­vo­dio to­po­ve u naj­ja­čem kon­cer­nu u Evro­pi tog vre­me­na. Bio je to na­čin da se „zlo­na­mer­no na­ša­le sa pro­tiv­ni­ci­ma”.

„De­be­la ber­ta” ko­ri­šće­na je u bor­ba­ma za Be­o­grad 1915. go­di­ne, upra­vo zbog ne­mo­guć­no­sti da broj­na voj­ska ve­li­ke Austro­u­gar­ske ca­re­vi­ne osvo­ji jed­nu ta­ko ma­lu ze­mlju kao što je Sr­bi­ja. Zbog to­ga su u na­pa­du na srp­sku pre­sto­ni­cu Nem­ci mo­ra­li da se pri­po­mog­nu jed­nom ba­te­ri­jom „De­be­lih Ber­ti”, ko­ji­ma srp­ska od­bra­na, ni po bro­ju ni po mo­ći, ni pri­bli­žno ni­je mo­gla da pa­ri­ra.

Ta­ko su pred ok­to­bar­sku ofan­zi­vu bi­le ras­po­re­đe­ne u re­jo­nu Ba­na­ta i Sre­ma i u zo­ni pre­ma Be­o­gra­du. Jed­na ba­te­ri­ja po­sta­vlje­na je na po­te­zu Bor­ča–Ov­ča–Pan­če­vo, još če­ti­ri od po dva mer­ze­ra 305 mm i na po­te­zu Ze­mun–Sur­čin. Na Be­ža­nij­skoj ko­si, iz­me­đu Ba­taj­ni­ce i Sta­rih Ba­no­va­ca i kod „Bal­koš-sa­la­ša”, iz­me­đu Ba­taj­ni­ce i Do­ba­no­va­ca, sta­ci­o­ni­ra­na je bi­la po jed­na po­lu­ba­te­ri­ja.

„De­be­la ber­ta” bi­la je jed­no od naj­po­zna­ti­jih ar­ti­lje­rij­skih oru­đa ko­ri­šće­nih to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta. Ipak, na­di­mak se u to vre­me ko­ri­stio i za ozna­ča­va­nje ne­ko­li­ko dru­gih ar­ti­lje­rij­skih oru­đa, po­put ha­u­bi­ca ka­li­bra 210 mm, ko­je su ko­ri­šće­ne za gra­na­ti­ra­nje Pa­ri­za i austro­u­gar­skih to­po­va ka­li­bra 305 mm.

Ova dži­nov­ska ha­u­bi­ca na­sta­la je sa na­me­rom da bu­de naj­ra­zor­ni­je oru­đe ne­mač­ke voj­ske ono­ga vre­me­na, ali da isto­vre­me­no ima iz­u­zet­no ve­li­ki do­met. Ta­ko je bi­la u sta­nju da iz­ba­ci zr­no te­ži­ne 810 ki­lo­gra­ma na uda­lje­nost od 9.300 me­ta­ra, a to­kom jed­nog sa­ta mo­glo je bi­ti is­pa­lje­no 10 zr­na. Ka­da bi us­pe­la da pro­bi­ju ze­mlja­nu for­ti­fi­ka­ci­ju ili bun­ker, efe­kat bi bio raz­o­ran.

Ka­ko su ar­mi­je po­sta­ja­le sve ve­će, ar­ti­lje­ri­ja se ko­ri­sti­la sve ma­sov­ni­je, a no­va teh­nič­ka do­stig­nu­ća br­zo ula­zi­la u stra­te­ške i tak­tič­ke pri­ruč­ni­ke za­ra­će­nih voj­ski. „De­be­la ber­ta” je je­dan od sim­bo­la ta­kvog raz­vo­ja. Pr­vi put te­sti­ra­na je još to­kom 1913. go­di­ne i te­ži­la je ukup­no 43,6 to­na. O ka­kvoj se „zve­ri” ra­di­lo go­vo­ri po­da­tak da je ha­u­bi­cu sa­sta­vlja­lo 1.000 lju­di, a Dajm­ler je kon­stru­i­sao po­seb­na mo­tor­na vo­zi­la ko­ja su mo­gla da je pre­ve­zu na ve­će uda­lje­no­sti.

Ovo oru­đe se mo­glo tran­spor­to­va­ti sa­mo po­mo­ću že­le­znič­kih ši­na. Dru­gi i tre­ći pri­me­rak na­pra­vlje­ni su ju­na i sep­tem­bra 1914, pa je pr­va ba­te­ri­ja „de­be­lih ber­ti”, od dva oru­đa sa po­sa­dom od 283 čo­ve­ka, tran­spor­to­va­na u Bel­gi­ju, gde je ko­ri­šće­na u op­sa­di utvr­đe­nja kod gra­da Li­je­ža.

To­kom ra­ta ukup­no ih je pro­iz­ve­de­no de­set sa 18 re­zer­vnih ce­vi i ko­ri­šće­ne su ka­ko na Za­pad­nom, ta­ko i na Is­toč­nom fron­tu, a sa­mo je­dan pri­me­rak je sa­ču­van na­kon ra­ta. Taj pri­me­rak za­ro­bi­le su ame­rič­ke sna­ge i bio je pre­net u Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, gde su ga ar­ti­lje­rij­ski struč­nja­ci ka­sni­je is­pi­ti­va­li. Nje­na ko­pi­ja da­nas je iz­lo­že­na u Voj­nom mu­ze­ju u Pa­ri­zu.

Oru­đe „de­be­la ber­ta” po­ste­pe­no je po­vu­če­no iz upo­tre­be na­kon ne­u­spe­ha u bi­ci kod Ver­de­na 1916. go­di­ne. Raz­log je bio raz­voj sa­ve­znič­kih to­po­va ve­ćeg do­me­ta, či­me je sa do­me­tom od oko de­vet do 15 ki­lo­me­ta­ra po­sta­lo ra­nji­vo na kon­tra­ba­te­rij­sku va­tru, a ne­ka oru­đa uni­šte­na su ko­ri­šće­njem ne­is­prav­ne mu­ni­ci­je ko­ja je eks­plo­di­ra­la u sa­moj ce­vi, pa su pre­o­sta­li pri­mer­ci po­vu­če­ni pred kraj Pr­vog svet­skog ra­ta.

Ta­ko­đe, pre­ma uslo­vi­ma Ver­saj­skog mi­rov­nog ugo­vo­ra, Ne­mač­ka je mo­ra­la da uni­šti svo­ja su­per­te­ška oru­đa, pa su sko­ro sve „ber­te” pre­to­plje­ne. Ipak, dva pri­mer­ka za­vr­ši­la u ru­ka­ma ame­rič­ke voj­ske na po­li­go­nu „Aber­din Pru­ving Gra­und” u SAD, gde su ko­nač­no ise­če­na u sta­ro gvo­žđe – je­dan to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, a dru­gi pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, dok je nje­na ko­pi­ja, u pri­rod­noj ve­li­či­ni, i da­nas iz­lo­že­na u Voj­nom mu­ze­ju u Pa­ri­zu.