Кућа Крсмановића - сведок историје

По­ро­ди­ца Кр­сма­но­вић је у Ту­зли ужи­ва­ла ве­ли­ки углед, а кад је гла­ва ку­ће, Ни­ко­ла, од­у­чио да се пре­се­ле у Бе­о­град, сви су се сло­жи­ли да би тре­ба­ло отво­ри­ти фир­му „Бра­ћа Кр­сма­но­вић и Па­ра­нос”. У њој је ра­дио и Алек­са, нај­мла­ђи Ни­ко­лин син, ро­ђен у Ту­зли, а шко­ло­ван за тр­го­вач­ке на­у­ке у Бу­дим­пе­шти. Био је вре­дан, хи­тар, сна­ла­жљив, про­му­ћу­ран, кру­пан а тих, увек кон­цен­три­сан на по­сао. Па­жљи­во је слу­шао са­ве­те ста­ри­јих. Ње­гов де­да Ха­џи Ми­ћа че­сто би го­во­рио: „Ни­је до­вољ­но да имаш тр­го­вач­ки кли­кер да би био ме­ђу нај­бо­љи­ма, не­го мо­раш стал­но и да учиш.” Фир­ма у ко­јој је ра­дио из­во­зи­ла је су­ве шљи­ве у за­пад­но­е­вроп­ске зе­мље и у Аме­ри­ку, за­тим жи­то, као и ко­жу и кр­зно у Лај­пциг. У зе­мљу су уво­зи­ли со, та­ко што су у при­ста­ни­шти­ма од Шап­ца до Пра­хо­ва гра­ди­ли дво­спрат­не ма­га­ци­не.

Ис­тра­жу­ју­ћи Алек­син жи­вот­ни пут, пу­бли­ци­ста Ми­ло­мир Кра­го­вић је у књи­зи „Ми­ли­о­ни од шљи­ва” (из­да­вач „Књи­га ко­мерц”) до­шао до са­зна­ња да је, по­сле смр­ти оца и бра­та Ди­ми­три­ја, са ста­ра­о­ци­ма по­де­лио имо­ви­ну, та­ко да му је, уз оста­ло, при­па­ла и ве­ле­леп­на ку­ћа-дво­рац на Те­ра­зи­ја­ма број 40, са­да 34.

– Од осни­ва­ња Бе­о­град­ске тр­го­вач­ке бан­ке, 1894. го­ди­не, по­стао је њен ве­ли­ки ак­ци­о­нар и пред­сед­ник – бе­ле­жи аутор књи­ге. – Иза­бран је и за чла­на Из­бор­ног су­да Бе­о­град­ске бер­зе. У зе­мљи и ино­стран­ству, фир­му је пред­ста­вљао до­сто­јан­стве­но, а био је и зна­ча­јан при­ло­жник и по­кре­тач мно­гих ху­ма­ни­тар­них по­ду­хва­та. О куп­ци­ма би ова­ко бе­се­дио: „Они су увек у пра­ву. Не­мој­те с њи­ма да ула­зи­те у ве­ли­ке рас­пра­ве, не­го по­гле­дај­те да ли ми по­не­где гре­ши­мо.”

Ку­ћа Кр­сма­но­ви­ћа на Те­ра­зи­ја­ма са­гра­ђе­на је 1885. пре­ма про­јек­ту ар­хи­тек­те Јо­ва­на Ил­ки­ћа. Гра­ђе­на је као по­ро­дич­на згра­да за бе­о­град­ског тр­гов­ца Јо­цу М. Мар­ко­ви­ћа. Већ 1924. Алек­са осни­ва за­ду­жби­ну од ко­је је тре­ба­ло да се по­ди­жу до­мо­ви за де­цу без ро­ди­те­ља јер са су­пру­гом Лин­ком ни­је имао по­том­ство. За­вр­шет­ком Ве­ли­ког ра­та, ви­ла на Те­ра­зи­ја­ма до­би­ла је но­вог ста­на­ра – ре­ген­та Алек­сан­дра Пр­вог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Он је у њој уре­дио сво­ју ре­зи­ден­ци­ју и ту жи­вео до 1922. го­ди­не. А за­што је би­ла све­док исто­ри­је, по че­му је мно­ги пам­те? У ње­ној бал­ској дво­ра­ни је 1. де­цем­бра 1918. про­чи­тан про­глас о ује­ди­ње­њу три на­ро­да, чи­ме је про­гла­ше­на Кра­ље­ви­на Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Чим је двор об­но­вљен, принц је на­пу­стио ку­ћу Кр­сма­но­ви­ћа, усе­лив­ши се у но­ве ода­је, а она је пре­тво­ре­на у ре­сто­ран „Кле­риџ”. Да би им се за­куп што ви­ше ис­пла­тио, за­куп­ци су 1930. ба­шту, те­рен и јед­ну са­лу пре­тво­ри­ли у би­о­скоп „Адри­ја”. Без об­зи­ра на то што је би­о­скоп био до­бро по­се­ћен, ни­је ду­го оп­стао. Ту су се по­том усе­ли­ли Ауто-клуб, про­дав­ни­ца и ра­ди­о­ни­ца пер­сиј­ских те­пи­ха, а 1935. сти­же пред­лог да се ви­ли до­де­ли ста­тус за­шти­ће­ног спо­ме­ни­ка, че­му се при­дру­жио и ве­ли­ки Бра­ни­слав Ну­шић.

Иде­ја је ишла сво­јим ко­ло­се­ком, а ви­ла је и да­ље при­вла­чи­ла мно­ге за­куп­це. Та­ко је од 1934. па до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та у њој био Са­вез со­ко­ла Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је ко­ји је имао за­да­так „да одр­жа­ва и по­бољ­ша­ва мо­рал­но и фи­зич­ко вас­пи­та­ње др­жа­вља­на Ју­го­сла­ви­је”. За­то су ту ре­дов­но одр­жа­ва­не ве­жбе по со­кол­ском гим­на­стич­ком си­сте­му. За вре­ме ра­та Нем­ци су у њој сме­сти­ли кан­ти­ну за Упра­ву гра­да. По осло­бо­ђе­њу је на­ци­о­на­ли­зо­ва­на, а он­да јој је од­ре­ђе­на но­ва на­ме­на – по­ста­ла је Про­то­кол и у њој ће на­ред­не три де­це­ни­је ра­ди­ти про­то­кол Др­жав­ног се­кре­та­ри­ја­та за ино­стра­не по­сло­ве СФРЈ и Ди­пло­мат­ски клуб. Про­то­кол је из ње исе­љен 1979, али је код вре­ме­шни­јих су­гра­ђа­на оста­ло у на­ви­ци да је зо­ву „Про­то­ко­лом”. У ре­ги­стар спо­ме­ни­ка кул­ту­ре упи­са­на је 1964. та­ко да де­таљ­ни­ју об­но­ву до­жи­вља­ва 1987. ка­да су се у њу усе­ли­ли бан­ка и Клуб при­вред­ни­ка. По­том је од­лу­че­но да по­ста­не „Ку­ћа кул­ту­ре” ка­ко би под сво­је сво­до­ве при­хва­та­ла све ко­ји же­ле да ак­тив­но уна­пре­де кул­тур­ну сце­ну Ср­би­је.

То је при­ча о јед­ном зна­ме­ни­том зда­њу на­ше пре­сто­ни­це, али ка­кав је жи­вот­ни пут суд­би­на на­ме­ни­ла ње­ном вла­сни­ку? При­ли­ком по­де­ле имо­ви­не ме­ђу бра­ћом, Алек­си је при­па­ло и зда­ње „Срп­ска кру­на” ко­је је он увр­стио у део за­ду­жбин­ске имо­ви­не.

– По­чет­ком Пр­вог свет­ског ра­та хо­тел „Срп­ска кру­на” је оште­ћен, баш као и 6. апри­ла 1941. при­ли­ком бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да. Згра­да је 1. апри­ла 1946. усту­пље­на на ко­ри­шће­ње На­род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је ко­ја је у њој би­ла све до 1967. кад је пре­се­ље­на у но­во­са­гра­ђе­но зда­ње на Све­то­сав­ском тр­гу – под­се­ћа Кра­го­вић. – Мно­ги су ко­ри­сти­ли ове ода­је, све док ни­су ис­пра­жње­не, а у њих се усе­ли­ла Би­бли­о­те­ка гра­да Бе­о­гра­да.

У вре­ме кад је ра­дио, хо­тел „Срп­ска кру­на” ва­жио је за обје­кат пр­вог ре­да јер су у ње­му од­се­да­ли до­ма­ћи и стра­ни имућ­ни­ји го­сти. Имао је 17 со­ба, од че­га је пет нај­бо­љих „гле­да­ло” на Кнез Ми­ха­и­ло­ву ули­цу. У вла­сни­штву бра­ће Кр­сма­но­вић би­ло је и пар­но ку­па­ти­ло у Ду­ша­но­вој ули­ци 45а. Има­ло је ста­ри тур­ски амам, ка­де, ту­ше­ве и ба­зен. Алек­са је, те­ста­мен­том, по­ло­ви­ну сво­јих при­хо­да од не­по­крет­них има­ња за­ве­штао су­пру­зи Лин­ки, док је дру­гу по­ло­ви­ну на­ме­нио осни­ва­њу фон­да с ње­го­вим име­ном. Лин­ка, по­ре­клом Пан­чев­ка, из углед­не тр­го­вач­ке по­ро­ди­це Пе­тро­вић, мо­гла је да ко­ри­сти ку­ћу на Те­ра­зи­ја­ма и ви­лу „Је­ли­са­ве­та” у ви­но­гра­ду на Се­ња­ку.

Ве­ли­ки тр­го­вац и до­бро­твор умро је 1914. у Бе­чу, по­сле те­шке опе­ра­ци­је, а са­хра­њен на бе­о­град­ском Но­вом гро­бљу.