Kuća Krsmanovića - svedok istorije

Po­ro­di­ca Kr­sma­no­vić je u Tu­zli uži­va­la ve­li­ki ugled, a kad je gla­va ku­će, Ni­ko­la, od­u­čio da se pre­se­le u Be­o­grad, svi su se slo­ži­li da bi tre­ba­lo otvo­ri­ti fir­mu „Bra­ća Kr­sma­no­vić i Pa­ra­nos”. U njoj je ra­dio i Alek­sa, naj­mla­đi Ni­ko­lin sin, ro­đen u Tu­zli, a ško­lo­van za tr­go­vač­ke na­u­ke u Bu­dim­pe­šti. Bio je vre­dan, hi­tar, sna­la­žljiv, pro­mu­ću­ran, kru­pan a tih, uvek kon­cen­tri­san na po­sao. Pa­žlji­vo je slu­šao sa­ve­te sta­ri­jih. Nje­gov de­da Ha­dži Mi­ća če­sto bi go­vo­rio: „Ni­je do­volj­no da imaš tr­go­vač­ki kli­ker da bi bio me­đu naj­bo­lji­ma, ne­go mo­raš stal­no i da učiš.” Fir­ma u ko­joj je ra­dio iz­vo­zi­la je su­ve šlji­ve u za­pad­no­e­vrop­ske ze­mlje i u Ame­ri­ku, za­tim ži­to, kao i ko­žu i kr­zno u Laj­pcig. U ze­mlju su uvo­zi­li so, ta­ko što su u pri­sta­ni­šti­ma od Šap­ca do Pra­ho­va gra­di­li dvo­sprat­ne ma­ga­ci­ne.

Is­tra­žu­ju­ći Alek­sin ži­vot­ni put, pu­bli­ci­sta Mi­lo­mir Kra­go­vić je u knji­zi „Mi­li­o­ni od šlji­va” (iz­da­vač „Knji­ga ko­merc”) do­šao do sa­zna­nja da je, po­sle smr­ti oca i bra­ta Di­mi­tri­ja, sa sta­ra­o­ci­ma po­de­lio imo­vi­nu, ta­ko da mu je, uz osta­lo, pri­pa­la i ve­le­lep­na ku­ća-dvo­rac na Te­ra­zi­ja­ma broj 40, sa­da 34.

– Od osni­va­nja Be­o­grad­ske tr­go­vač­ke ban­ke, 1894. go­di­ne, po­stao je njen ve­li­ki ak­ci­o­nar i pred­sed­nik – be­le­ži autor knji­ge. – Iza­bran je i za čla­na Iz­bor­nog su­da Be­o­grad­ske ber­ze. U ze­mlji i ino­stran­stvu, fir­mu je pred­sta­vljao do­sto­jan­stve­no, a bio je i zna­ča­jan pri­lo­žnik i po­kre­tač mno­gih hu­ma­ni­tar­nih po­du­hva­ta. O kup­ci­ma bi ova­ko be­se­dio: „Oni su uvek u pra­vu. Ne­moj­te s nji­ma da ula­zi­te u ve­li­ke ras­pra­ve, ne­go po­gle­daj­te da li mi po­ne­gde gre­ši­mo.”

Ku­ća Kr­sma­no­vi­ća na Te­ra­zi­ja­ma sa­gra­đe­na je 1885. pre­ma pro­jek­tu ar­hi­tek­te Jo­va­na Il­ki­ća. Gra­đe­na je kao po­ro­dič­na zgra­da za be­o­grad­skog tr­gov­ca Jo­cu M. Mar­ko­vi­ća. Već 1924. Alek­sa osni­va za­du­žbi­nu od ko­je je tre­ba­lo da se po­di­žu do­mo­vi za de­cu bez ro­di­te­lja jer sa su­pru­gom Lin­kom ni­je imao po­tom­stvo. Za­vr­šet­kom Ve­li­kog ra­ta, vi­la na Te­ra­zi­ja­ma do­bi­la je no­vog sta­na­ra – re­gen­ta Alek­san­dra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća. On je u njoj ure­dio svo­ju re­zi­den­ci­ju i tu ži­veo do 1922. go­di­ne. A za­što je bi­la sve­dok isto­ri­je, po če­mu je mno­gi pam­te? U nje­noj bal­skoj dvo­ra­ni je 1. de­cem­bra 1918. pro­či­tan pro­glas o uje­di­nje­nju tri na­ro­da, či­me je pro­gla­še­na Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Čim je dvor ob­no­vljen, princ je na­pu­stio ku­ću Kr­sma­no­vi­ća, use­liv­ši se u no­ve oda­je, a ona je pre­tvo­re­na u re­sto­ran „Kle­ridž”. Da bi im se za­kup što vi­še is­pla­tio, za­kup­ci su 1930. ba­štu, te­ren i jed­nu sa­lu pre­tvo­ri­li u bi­o­skop „Adri­ja”. Bez ob­zi­ra na to što je bi­o­skop bio do­bro po­se­ćen, ni­je du­go op­stao. Tu su se po­tom use­li­li Auto-klub, pro­dav­ni­ca i ra­di­o­ni­ca per­sij­skih te­pi­ha, a 1935. sti­že pred­log da se vi­li do­de­li sta­tus za­šti­će­nog spo­me­ni­ka, če­mu se pri­dru­žio i ve­li­ki Bra­ni­slav Nu­šić.

Ide­ja je išla svo­jim ko­lo­se­kom, a vi­la je i da­lje pri­vla­či­la mno­ge za­kup­ce. Ta­ko je od 1934. pa do po­čet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta u njoj bio Sa­vez so­ko­la Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ko­ji je imao za­da­tak „da odr­ža­va i po­bolj­ša­va mo­ral­no i fi­zič­ko vas­pi­ta­nje dr­ža­vlja­na Ju­go­sla­vi­je”. Za­to su tu re­dov­no odr­ža­va­ne ve­žbe po so­kol­skom gim­na­stič­kom si­ste­mu. Za vre­me ra­ta Nem­ci su u njoj sme­sti­li kan­ti­nu za Upra­vu gra­da. Po oslo­bo­đe­nju je na­ci­o­na­li­zo­va­na, a on­da joj je od­re­đe­na no­va na­me­na – po­sta­la je Pro­to­kol i u njoj će na­red­ne tri de­ce­ni­je ra­di­ti pro­to­kol Dr­žav­nog se­kre­ta­ri­ja­ta za ino­stra­ne po­slo­ve SFRJ i Di­plo­mat­ski klub. Pro­to­kol je iz nje ise­ljen 1979, ali je kod vre­me­šni­jih su­gra­đa­na osta­lo u na­vi­ci da je zo­vu „Pro­to­ko­lom”. U re­gi­star spo­me­ni­ka kul­tu­re upi­sa­na je 1964. ta­ko da de­talj­ni­ju ob­no­vu do­ži­vlja­va 1987. ka­da su se u nju use­li­li ban­ka i Klub pri­vred­ni­ka. Po­tom je od­lu­če­no da po­sta­ne „Ku­ća kul­tu­re” ka­ko bi pod svo­je svo­do­ve pri­hva­ta­la sve ko­ji že­le da ak­tiv­no una­pre­de kul­tur­nu sce­nu Sr­bi­je.

To je pri­ča o jed­nom zna­me­ni­tom zda­nju na­še pre­sto­ni­ce, ali ka­kav je ži­vot­ni put sud­bi­na na­me­ni­la nje­nom vla­sni­ku? Pri­li­kom po­de­le imo­vi­ne me­đu bra­ćom, Alek­si je pri­pa­lo i zda­nje „Srp­ska kru­na” ko­je je on uvr­stio u deo za­du­žbin­ske imo­vi­ne.

– Po­čet­kom Pr­vog svet­skog ra­ta ho­tel „Srp­ska kru­na” je ošte­ćen, baš kao i 6. apri­la 1941. pri­li­kom bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da. Zgra­da je 1. apri­la 1946. ustu­plje­na na ko­ri­šće­nje Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci Sr­bi­je ko­ja je u njoj bi­la sve do 1967. kad je pre­se­lje­na u no­vo­sa­gra­đe­no zda­nje na Sve­to­sav­skom tr­gu – pod­se­ća Kra­go­vić. – Mno­gi su ko­ri­sti­li ove oda­je, sve dok ni­su is­pra­žnje­ne, a u njih se use­li­la Bi­bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da.

U vre­me kad je ra­dio, ho­tel „Srp­ska kru­na” va­žio je za obje­kat pr­vog re­da jer su u nje­mu od­se­da­li do­ma­ći i stra­ni imuć­ni­ji go­sti. Imao je 17 so­ba, od če­ga je pet naj­bo­ljih „gle­da­lo” na Knez Mi­ha­i­lo­vu uli­cu. U vla­sni­štvu bra­će Kr­sma­no­vić bi­lo je i par­no ku­pa­ti­lo u Du­ša­no­voj uli­ci 45a. Ima­lo je sta­ri tur­ski amam, ka­de, tu­še­ve i ba­zen. Alek­sa je, te­sta­men­tom, po­lo­vi­nu svo­jih pri­ho­da od ne­po­kret­nih ima­nja za­ve­štao su­pru­zi Lin­ki, dok je dru­gu po­lo­vi­nu na­me­nio osni­va­nju fon­da s nje­go­vim ime­nom. Lin­ka, po­re­klom Pan­čev­ka, iz ugled­ne tr­go­vač­ke po­ro­di­ce Pe­tro­vić, mo­gla je da ko­ri­sti ku­ću na Te­ra­zi­ja­ma i vi­lu „Je­li­sa­ve­ta” u vi­no­gra­du na Se­nja­ku.

Ve­li­ki tr­go­vac i do­bro­tvor umro je 1914. u Be­ču, po­sle te­ške ope­ra­ci­je, a sa­hra­njen na be­o­grad­skom No­vom gro­blju.