Рат међу звездама

Русија нема намеру да било коме препусти војну премоћ у космосу, саопштено је ових дана у Москви. Како је најавио Александар Зелин, главнокомандујући руских ваздухопловних снага, главни циљ усавршавања војно-ваздухопловних снага до 2020. године је да се оформи потпуно нови род војске, као основа система ваздушно-космичке одбране земље, способан да садејствује са другим видовима оружаних снага Руске Федерације. „Градимо нови систем, способан не само да савлада антиракетни систем противника већ и његов свемирски систем”, истакао је Зелин додавши: „До 2030. САД и још један број развијених држава биће способне да гађају целокупну територију Русије. А то тражи адекватан одговор”.

Очигледно, одавно је усахла свака нада да би бескрајни простори који нас одвајају од других, још непознатих, светова могли бити поштеђени конфронтација на какве је људска раса навикла на сопственој планети. Како што згодније разместити вештачке сателите, чиме их наоружати, како их што успешније контролисати... а све зарад уништења противника, идеја је око које се копља ломе још од онога тренутка када су ратни планери схватили да је непријатеља могуће контролисати и успешно гађати из свемира, а да јека експлозија не мора да се чује само на овоземаљским бојним пољима него да може и – међу звездама.

Ипак на земљи

Подсетимо, конкретнији планови о ратовању у свемиру појавили су се 1983. године, у доба владавине америчког председника Роналда Регана, а под званичним називом: Стратешка дефанзивна иницијатива. Програму је врло брзо налепљен назив чувеног Спилберговог филма „Рат звезда”. Стручњаци су добили задатак да заштите САД од напада стратешких нуклеарних балистичких ракета, али и да обезбеде почетну предност у космосу, на бојном пољу на којем се до тада нико није огледао.

Није ово био први пут да се размишља у овом правцу. Још 1960. амерички планери су разрађивали сличан програм назван „Сентинел”, који, међутим, никада није остварен. За разлику од Американаца, њихов тадашњи главни противник СССР – био је агилнији. Седамдесетих година прошлог века Москва и њена шира околина окружени су одбрамбеним ракетним системима намењеним уништавању противничких балистичких пројектила, који функционишу и данас.

Али пошто ће се и у наредних двадесетак година ратови сигурно водити на тлу, по морима и у ваздушном простору који покрива уобичајена борбена авијација, укључујући и класичне ракете, у Русији су ових дана кренули у усавршавање комплетне војне доктрине. Документ, на којем се ужурбано ради под вођством Савета за државну безбедност садржаће, по угледу на сличне документе у САД, НАТО и још неким западним државама, два дела – отворени и тајни. У њему ће бити разрађена сва питања примене оружаних снага, укључујући и нуклеарних. Отворени део доктрине садржаће уобичајене војно-политичке аспекте, док ће се тајни део бавити питањима превентивне употребе свих родова оружаних снага у смислу инструмента за стратешко одвраћање потенцијалних противника.

Сумњичави суседи

Управо је овај „тајни” део нове стратегије, тачније предвиђена опција „превентивног удара”, изазвао пажњу међународне јавности, а посебно у појединим бившим совјетским републикама. Наиме, после распада СССР-а у многима од њих остале су да функционишу руске војне базе. Неке су тамо традиционално успостављене, попут базе Црноморске флоте на Криму, у Украјини. У другима су размештени руски војни радари (Азербејџан, Белорусија), а неке су остале како би спречиле међунационалне конфликте до којих је долазило и пре и после стицања независности постсовјетских република (Абхазија, Јужна Осетија, Молдавија, Јерменија), ту су и базе у Казахстану, Киргизији, Таџикистану. Сирија је, такође, међу земљама које угошћују припаднике руске војске, а као могући „домаћин” поново се јавља и Куба...

Питање које се намеће је: како се превентивне војне акције из база у иностранству уклапају у уставна решења земаља из којих се изводе. Посебно када је реч о могућим нуклеарним ударима. Такве ствари се, наравно, решавају билатералним договорима, учешћем у одбрамбеним савезима, и свакодневним контактима. Али има и случајева, попут Украјине на пример, са којом Русија нема баш најусклађеније политичке односе. Слично је до пре неку годину било и са Грузијом коју су руски војници, у међувремену, напустили оставши тек у Абхазији и Јужној Осетији.

Проблем је како тајни документ објаснити некоме у чије савезништво постоје озбиљне сумње. А Украјина, на пример, својим захтевом за чланство у НАТО те сумње, дефинитивно, подгрева. Не чуди стога што су прве критике на намере Русије стигле баш из Кијева. Изгледа да је оптимизам који је накратко захватио свет после пролећних сусрета председника Русије и САД Дмитрија Медведева и Барака Обаме пребрзо утихнуо.