Чувар традиције сврљишких гајди

Зајечар – И девету годину узастопно, прослављени свирач из оркестра Горана Бреговића Бокан Станковић из зајечарског села Ласова, испод Тупижнице, свираће на новогодишњем дочеку у белом свету, одвојен од породице. Први Брегин трубач већ се радује што ће њему и друговима аплаудирати на градском тргу у Напуљу, у Италији, што ће после тога кренути у Женеву, па на 12-дневну турнеју у Чиле, затим у Аустрију, Бразил... У минулих 12 година – колико у овом оркестру ("за свадбе и сахране") свира прву трубу, гајде, окарину, дудук и фрулу (а често се појављује и као вокални солиста и играч прастарих кола) – зајечарски виртуоз не зна за умор. Све што сада свира свирао је, пуним плућима, и када је имао само 13 година.

Ипак, изнад свега, ипак, воли гајде, и то оне сврљишке, трогласне, каквих нигде више нема на свету. Одан је породици и посебно "највећем професионалцу" Горану Бреговићу. А што је музику изабрао за животни позив захвалан је оцу своје мајке Петровке Милету Борином Славковићу, познатом играчу старих кола који је први запазио дар несташног Болета. Тај деда, и данас необично виталан, усмерио је отреситог малишана на музичке школе, а потом га је Бреговић уздигао до светске славе. Најпре је даровити Бокан завршио нижу музичку школу у Зајечару (за само три године, заједно са средњом техничком), па потом средњу музичку школу "Мокрањац" у Београду и убрзо постао прва труба у деветочланом интернационалном оркестру Бреговићевих професионалаца.

– Питају ме како издржавам, а ја кажем да уживам зато што радим то што волим и што ми је газда баш Горан Бреговић – каже за "Политику" овај зајечарски горштак, док разговарамо у његовом новосаграђеном дому у Зајечару. – Све је код Горана Бреговића унапред строго испланирано за најмање годину дана. Захваљујући њему, видео само цео свет, свирао на 1.300 концерата, у више од 200 градова, на свим континентима. Нисам био једино на Новом Зеланду, а радујем се што ћу видети и Кину и Јапан. Био сам и на Андима и на Пиринејима. У једном градићу испод Анда на нашем језику певало је 6.000 људи.

Музичку пратњу Боканових инструмената имају и најбољи певачи Грчке, Бугарске и Турске, а од наших популарна Цеца. Он и његови планинци у Ласову посебно памте Бреговићев долазак на свадбу његовог првог трубача. ("Бог те маз’о, ја сам имао само 50 сватова када сам се женио, а мој први трубач, негде тамо на бугарској граници, чак 750 душа", причао је касније популарни композитор.) Долазио је Бреговић у Ласово и у лов, и да пече ракију, сликао се са свима у селу: од трогодишњака до стогодишњака. Долазио Брега и у нову кућу Станковића у Зајечару, на славе и рођендане. Фасцинирао га је посебно када му је за само један дан средио да оде на операцију срца. Брега је рекао: "Ниси, ба, нормалан, зар да останем без прве трубе".

Бокан Станковић све чини да у српском фолклору сачува гајде и старе обичаје, у најизворнијем облику. Већ има 40 гајди ("само још да се склопе"), и то оних оригиналних сврљишких, трогласних. Купује их, не питајући за цену. Таквих више нема на свету, у то је сасвим сигуран. Од свирача остали су још само четворица, а до пре 70 година било је само у Ласову више од 70 свирача народних инструмената. Бокан је научио да свира на гајдама које су остале од чукундеде Милисава Динића, који је умро 1904. године. Било их је још више у околини Сврљига и Сокобање. Двогласних, фризираних, гајди има највише у Бугарској. Тамо постоје и државне радионице и државне школе за израду гајди и других народних инструмената и за школовање певача изворне музике. Код нас, међутим, сврљишке гајде, јединствене у свету, израђује још само мајстор Неша из Преконоге код Сврљига. А и он има већ 70 година.

– Ето, на први Сабор фрулаша у Грљану пре 23 године, на коме сам учествовао, дошло је 70 свирача на гајдама, фрули, окарини и дудуку, а на последњи само шест – вели Бокан. Од гајди, изгледа, сви беже. Успео је на семинару у Матарушкој Бањи да заинтересује само млађаног, али већ познатог, Слободана Тркуљу из Новог Сада. Али, ни он се није определио за сврљишке гајде, већ за оне двогласне...