Древни занат у рукама страних уметника

Злакуса код Ужица – У Злакуси, селу оних чувених земљаних лонаца, ври ових дана као у кошници. Стигли су наши и страни уметници, траје међународна колонија керамике, објасниће вам ову живост свако кога сретнете овде и показати: идите у домаћинство браће Шуњеварић, Светозара и Веселина, узбрдо па десно, срешћете тамо уметнике и Софију.

А Софија Бунарџић, оснивач ове колоније, уметница, професорка у ужичкој Уметничкој школи, већ 14. лето заредом овде окупља уметнике керамичаре са разних страна света. До сада је на овим колонијама у Злакуси радило 220 уметника и 15 ликовних критичара из чак 20 земаља. Искуства и умећа овдашњег древног грнчарског заната, старог скоро три века, који се преноси с колена на колено, привукла су керамичаре модерне уметности са свих континената. На обострану корист: занат који је био већ пред одумирањем оживео је, а савремена уметност обогатила се традицијом.

– У основи нашег приступа је спој аутентичног старог заната (рад на ручном точку, материјал коришћен вековима, печење предмета на отвореној ватри) са модерним керамичким формама у уметности: скулптурама, уникатним посудама, бојама, радовима за изложбе. Спајамо прошлост и садашњост, знања злакуских домаћина грнчара са талентом светских уметника. А уз промоцију Злакусе и наших вредности у свету главни резултат је оживљавање овог заната: кад смо пре 14 година колонију покренули, овде се још само пет-шест старих мајстора бавило грнчаријом. Сада их већ 40 ради, за тржиште производе лонце и друге посуде, и младих је међу њима све више – каже за „Политику“ Софија Бунарџић.

На овогодишњој колонији, која се одржава под покровитељством Министарства културе и града Ужица, овде ствара 11 уметника и два критичара: из Турске, Бугарске, САД, Португалије, Словеније и Србије. С њима је и млада Бојана Бојанић из Прибоја, најбоља ученица ужичке Уметничке школе коју је овог лета завршила, а учешће на колонији јој је награда за сјајне школске резултате. Уметнике смо затекли док су радили, стварајући предмете од глине у домаћинству браће Шуњеварић.

– Материјал од кога радимо је необичан, богомдан за обраду. Нигде ово у свету нисам видела, можда једино може да се упореди са јапанском техником „раку“, али ми се више свиђа ова злакуска техника. Кад се вратим у Португалију применићу ова знања, одржати предавање, приредити изложбу – казује пуна утисака млада уметница Емилија Емилева, родом из Бугарске, последњих година настањена у Порту, где је докторанд португалске керамике.

С њом се слаже и њен сународник Методиј Пешунов, вајар кога су стваралачки путеви из родног Пазарџика још пре 15 година одвели у САД, у Сан Франциско где сада живи:

– Овде сам открио нешто ново што за 40 година рада нисам срео. Специфична је ова техника, она мора да се види и доживи, па ћу препоручити другима у Сан Франциску да овде дођу – каже Пешунов.

Колонији се радује и домаћин Светозар Шуњеварић, у чијој се породици овај занат негује од давнина, његови чукундеда, прадеда, деда, отац бавили су се грнчарством. Ни данас Светозар у том занату ништа није променио: глину користи из села Врањани, а камен звани „врста“ (минерал калцита) из Рупељева код Пожеге, па кад их помеша онда ручно обликује и прави лонце, шерпе, сачеве, пржуље, ћасе и друго, што потом пече на отвореној ватри (700 степени) и продаје на сабору у Гучи или другде по препоруци. Све што се направи нађе купца.

Бранко Пејовић