Живот пун одрицања

Када родитељи одлуче да ће им дете постати тенисер морају бити свесни да су донели веома тешку одлуку. Она је тешка, између осталог, и зато што тенис и школа тешко иду заједно, па се родитељи неретко одлучују да дете испишу из школе. А никад се не зна да ли ће оно заиста успети у том спорту, па се може десити и да не заврши школу и да не постане тенисер. Већ само то је једна врста одрицања која их очекује, и то одрицање и од здравог разума, јер се неки коцкају и животом свог детета и својим животом.

Касније, када дете почне да се озбиљније бави тиме, почиње одрицање и од многих других задовољстава – не идете на одморе, морате да плаћате тренере, тениске школе… Дете се одриче најпре играња, а касније неких журева, вечерњих излазака, дружења са вршњацима. Када дете напуни 13, 14 година, родитељи почињу сталну јурњаву за парама, спонзорима, стално су на пакленим мукама да нађу новац да дете негде отпутује, да плате тренера. Све у свему, то су заиста велика одрицања и родитеља и детета без икакве гаранције да ће дете успети да постане врхунски тенисер. Наравно, уколико у томе успе, то се све на неки начин надокнади, али један део живота сте сигурно изгубили.

У случају наших тенисера Новака, Јелене, Типсаревића или Троицког сав труд се исплатио, али често се дешава и да неко све то уради и да негде у 18, 19 години схвати да су сва одрицања била узалудна јер нема резултата.

Родитељима наших тенисера много је теже него родитељима у неким богатијим земљама. У државама, у којима постоји дуга тениска традиција, попут Француске или Немачке, услови за рад су неупоредиви са нашим. Тамо постоји велики број терена, кампова, тренера, савеза и организација. Ми све то, наравно, немамо, због чега родитељи наше деце ризикују да продају куће, станове да би деца играла тенис. И нажалост, неретко се догоди да дете не постане тенисер, а да они остану без ичега.

Сви наши тенисери су, да би стигли тамо где су сада, морали да се сналазе како је ко могао. Наш тениски савез обезбеђује новац за репрезентативне сусрете и за неке јуниорске турнире, али не и за такмичења у сениорској конкуренцији. Ђоковићи су, колико знам, продали неки ресторанчић који су имали на Златибору, па су онда налазили и спонзоре. Сав новац који имате недовољан је када дође до тога да дете почне да игра на великим турнирима. У том тренутку вам треба од 150.000 до 200.000 долара за годину дана, што не може да поднесе ниједан тениски савез. Авионске карте, тренери, хотели за двадесетак турнира годишње, све је то изузетно скупо. Трошкови су много већи ако немате спонзора за реквизите. Зато многи одлазе и у иностранство и тако решавају своју егзистенцију. Моника Селеш је, рецимо, отишла као девојчица у Америку у колеџ и тамо су је приметили.

Због свега овога хтео бих да поручим родитељима да добро процене и да се озбиљно посаветују са стручњацима када одлучују о томе да ли ће им се дете бавити тенисом, да не иду грлом у јагоде и да не праве грешке. Њихове одлуке умеју да буду и неразумне, јер понекад преко деце желе да остваре нешто што у чему сами нису успели. Ако је дете јако талентовано и жели баш тај спорт може да се наговести да ће бити успеха, али често се дешава да родитељи инсистирају на томе да се дете бави тенисом, а да, рецимо, не могу да виде да дете нема осећај за лопту. Можда би оно било добар пливач, а родитељи упорно хоће да постане Федерер или Јелена Јанковић. Ако дете постигне неки мали почетни успех на неком турниру онда су још више убеђени у своју одлуку, а када коначно схвате да од врхунских резултата нема ништа онда покушавају да дете буде тренер или нешто слично, а заправо су га можда спречили да постане сликар или пијаниста.

Неко је спреман да прихвати када им се каже да дете нема талента, неко се наљути. У тим илузијама их, нажалост, често охрабрују и неки тренери који хоће да им узму паре и који им говоре да је дете велики таленат, али да треба да прође време да се искаже. А онда прође и време и остану без пара.

*тениски стручњак