Moжемо да финансирамо дефицит

Првог радног дана идуће недеље у посету Србији стиже Мисија Међународног монетарног фонда. Да провери стање здравља државе и економије и препише нову терапију, пошто се она од пре неколико месеци показала као недовољно јака за српску „бољку”.

Фискално прилагођавање било је главни елемент програма са ММФ-ом, а као део тог програма, фискални дефицит је ограничен на три одсто бруто домаћег производа.

Договорена политика ослањала се на замрзавање новог запошљавања и пад дискреционих расхода, замрзавање плата и пензија.

На приходној страни повећане су акцизе на деривате нафте и цигарете, уведена такса на рачуне мобилне телефоније, а био је предвиђен и низ нестандардних мера, кao што је привремено преусмеравање 40 одсто сопствених прихода директних и индиректних буџетских корисника, или 100 одсто добити јавних предузећа за финансирање редовних буџетских расхода.

Повећано је фискално оптерећење дивиденди и ауторских хонорара како би се смањиле разлике у пореском третману прихода од рада.

На питање шта је остварено из тог програма, министарка финансија Диана Драгутиновић, која ће бити један од три најважнија домаћина Мисије ММФ-а каже:

– На страни расхода, све што је договорено спроведено је ребалансом буџета. Дакле, замрзавање плата корисницима буџета Републике и ограничење у запошљавању. Уштеде по обе основе износе око од 7,5 милијарди. Дискрециони расходи смањени су за 40 милијарди динара, трансфери локалној самоуправи мањи су за 15 милијарди, а Републичком заводу за здравствено осигурање за три милијарде динара.

На страни прихода повећане су акцизе на деривате нафте и цигарете, уведена такса на рачуне мобилне телефоније.

Неке мере, међутим, нису спроведене онако како је договорено са ММФ-ом, посебно преусмеравање 40 одсто сопствених прихода директних и индиректних буџетских корисника, као и стопроцентна добит јавних предузећа на финансирање редовних расхода. Одустало се и од договореног повећања фискалног оптерећења ауторских хонорара.

Ако пођемо од претпоставке да ће стварни приходи буџета бити мањи од планираних за око 30 до 40 милијарди динара у односу на ребаланс, 70 одсто је последица економске кризе, пада потрошње и увоза, док се 30 одсто односи на неиспуњавање мера договорених са ММФ-ом. Највећи подбачај је код сопствених прихода.

Да ли је урађено и нешто што није договорено да би се поправиле јавне финансије?

Омогућена је пререгистрација возила са црногорским таблицама и Е таблицама. Подсећам да су зараде у државној администрацији и јавним предузећима на републичком и локалним нивоима изнад 40.000 динара умањене, а од прикупљених средстава формира се буџетски фонд намењен већој подршци социјално угроженом становништву за време кризе. Процењујем да ћемо по овим основама сакупити око шест милијарди динара до краја године и на тај начин делимично неутралисати неиспуњавање мера договорених са ММФ-ом.

Која је стартна позиција за преговоре?

Као резултат делимичног неспровођења мера и ефеката пада економске активности и потрошње, планирани фискални дефицит неће моћи да се оствари. Уместо да буде три одсто БДП-а, дефицит ће бити између 4,5 и пет одсто. При томе, дефицит од три одсто БДП-а изабран је више као резултат оцене да већи фискални дефицит неће моћи бити финансиран. Међутим, неоспорно је да можемо финансирати већи дефицит. Али, за разлику од времена када је дефицит био финансиран приватизационим приходима, од 2009. године може бити финансиран само задуживањем државе. Подсећам да су сви остали елементи програма испуњени, односно монетарна политика и структурне мере су на линији оног што је договорено.

Шта ће бити садржина преговора?

(/slika2)Имаће краткорочну и дугорочну компоненту. Кад је у питању кратак рок, до краја 2009, мислим да ћемо се брзо усагласити о величини дефицита и начину његовог финансирања. Треба рећи да је овај дефицит мањи од просечног у еврозони где је 5,9 одсто, упоредив је са дефицитом у земљама које одликују добре, стабилне јавне финансије, као што су Аустрија, Немачка, Чешка. Коначно, јавне финансије и макроекономски показатељи су бољи него у другим земљама које имају програм са ММФ-ом. Мислим да би стање привреде било лошије да смо инсистирали на остварењу договореног дефицита.

Преговори ће зависити од процене брзине опоравка светске и наше привреде. У зависности од брзине опоравка, одредиће се и брзина којом треба да се одвија прилагођавање. Различито фискално прилагођавање је потребно у условима релативно тромог или релативно брзог опоравка. Свакако да је потребно знатно мање фискално прилагођавање у условима динамичног опоравка. Зато треба да пројектујемо могуће сценарије раста, односно опоравка и да проценимо шта треба предузети данас. А могући су следећи исходи:
– даље погоршавање, али је оно мало вероватно имајући у виду прве зрачке наде;
– стагнација, такође мало вероватна;
– спор опоравак који је највише вероватан;
– и коначно, брз опоравак, што је мање вероватно од претходног исхода.

Оно што, на пример, ради администрација америчког председника Барака Обаме претпоставља брз опоравак. Волела бих да су у праву. Али, ако је историја учитељица живота, бојим се да опоравак неће бити брз.

Шта је на преговарачком столу?

Прво треба да се договоримо о величини прилагођавања. А кад се о томе договоримо, остало је комбинација различитих потеза. Срећом има их много који ће довести до договореног прилагођавања. А чим постоји много опција, неопходно је усаглашавање и унутар владе, као и између владе и ММФ-а. Имам утисак да се код нас на различита мишљења гледа као на сукобе, нешто нездраво. Мислим управо обрнуто.

Прво, у коалиционој влади, нормално је да постоје различита гледишта. А и кад бисмо то апстраховали, нормално је да постоји нека врста такмичења. Докле год је то фер-плеј, ја сам за такмичење, јер конкуренција доводи до најбољег решења.
Ви, ипак, предлажете повећање пореза на зараде, а неки други смањење јавних расхода.
Не повећање, већ правичнију расподелу терета. А то значи повећање за једне, али смањење за друге.

По правилу, мој предлог се тумачи као повећање оптерећења, а заборавља се, надам се не намерно, да овај предлог подразумева смањење оптерећења за око 65 одсто запослених. Можда можемо дискутовати шта је то правда и правичност кад је опорезивање у питању. За мене, правично је да се плаћа сразмерно економској снази и зато сам за прогресивно опорезивање зарада, али уз највише две пореске стопе и постојање неопорезивог износа.

То што сам за правичнију расподелу пореског терета не значи да сам против смањења јавне потрошње. И између опције да јавне приходе повећам на ниво јавних расхода или учиним обрнуто, јавне расходе смањим на ниво јавних прихода, мој избор је увек друга опција. Ако мислимо да привреда брже расте, потрошња се мора смањити за око три одсто БДП-а. Такође, најбоље је да терет кризе поднесе држава сама, односно они који се финансирају из јавних прихода. Али, и они су људи, и не треба заборавити да иза смањења јавне потрошње стоје опет људи. То је око 436.000 запослених, изузимајући јавна предузећа, око 1.650.000 пензионера, око 100.000 оних који примају различите облике социјалне помоћи…

-----------------------------------------------------------

Преговори ће успети

Да ли ће преговори бити компромис или систем „узми или остави”?

Преговори никад нису узми или остави. Ни с једне, а ни с друге стране. Уосталом и Програм се мења са променом околности. Кад смо први пут преговарали у октобру 2008, говорили смо о дефициту од 1,75 одсто. У априлу 2009. о дефициту од три одсто, а сада ћемо сигурно о већем од тог процента. Слично је и у другим земљама. И не треба заборавити да је свим учесницима у преговорима, и нама, и ММФ-у битно да преговори успеју. И зато ће успети.