Старе кризе и понеки расплет

"Проблем је што ни будућност више није оно што је некад била", прокоментарисао је један циник, обесмишљавајући тиме свако настојање да се докучи оно што ће доћи. Футурологија додуше јесте наука, али проблем је што није егзактна: оно што предвиђамо ретко се (сасвим) обистињује, а неочекивано вреба на свакој кривини. Упркос свим нејасноћама и неизвесностима које подразумева настојање да се пројектује оно што ће бити, најпоузданији ослонац за то је оно што је било. А то значи да свет и глобална политика неће, по свему судећи, у 2008. бити драматично другачији од онога већ виђеног у 2007. години. Све упућује да ће бити више континуитета него заокрета, уз могућност и понеког расплета.

Детаљи следе:

АМЕРИКА: Главна тема ће сасвим сигурно бити изборна трка, под условом да елиминишемо вероватноћу неког новог спектакуларног терористичког напада на њеном тлу, попут оног из 2001, који би дао нову димензију њеном унутрашњем поретку и спољнополитичким акцијама.

Предизборни маратон, чији ће победник бити познат тек у новембру, почео је најраније у досадашњој историји. По некима, ова трка је и најнеизвеснија, нарочито у прелиминарној фази, када се воде борбе за номинације у два табора, демократском и републиканском. Да ли ће пред "електоре" у финалу изаћи Клинтонова или Обама са једне стране, а Ђулијани или Мекејн са друге – или ће се срећа насмешити неком од моменталних аутсајдера – тек ће се видети. Ови председнички избори су у сваком случају јединствени, не само по томе што први пут реалне изгледе да главни станар Беле куће постану једна жена или један Афроамериканац, већ и по чињеници да први пут у последњих 80 година (од 1928) у утакмици није један председник (Бушу истиче други мандат), нити потпредседник (Дик Чејни је још 2001. изјавио да нема председничких амбиција, а то је потврдио и 2004).

Одлазећи председник Џорџ Буш има међутим пред собом још целу 2008. и првих 20 дана јануара 2009. приде. Формално, може да вуче и велике потезе, али, суочен са околношћу да га подржава само трећина Американаца и да мора да ради са Конгресом кога контролише супарнички, демократски табор, тако нешто се не очекује. Осим, наравно, ако не буде изнуђено.

То практично значи да ће на дневном реду 2008. бити иста питања као 2007 – у првом реду Ирак и у нешто мањој мери Иран, кад је о спољнополитичкој агенди реч. У фокусу унутрашњих преокупација на месту број један остаје економија – за очекивати је продубљивање кризе на стамбеном тржишту која је дала јак печат 2007. Али, пошто је то сектор који у укупној економији учествује са само пет одсто, процена је да ће, уз нешто среће, Америка и у Новој години проћи без рецесије.

РУСИЈА: Док је њен повратак на глобалну сцену у улози велике силе био међу главним темама 2007, највећу пажњу у 2008. привлачиће политичка рокада у Москви заказана за март, када ће Путин, како ствари сада стоје, председнички кабинет заменити за премијерски. Русија ће, значи, добити новог председника и новог премијера, али ће и даље имати Владимира Владимировича као националног лидера и главног ауторитета власти.

При том, лидера са подршком, упркос свим примедбама које са Запада стижу на његов стил владавине и спутавање демократије. Све док притичу приходи од скупе нафте и руски грађани у крајњем исходу све боље живе, он ће моћи да реализује сваку промену коју пожели.

То не значи да неће бити без искушења. У 2008. на провери би могла да буде ефикасност система који је Путин створио, на чијим су командним висовима у свим областима углавном његове колеге из безбедносног сектора. Пође ли нешто низбрдо, за то ће бити криви влада и премијер. У Кремљу, Путин је од овога (био) заштићен, па се лако може догодити да закључи како је премијерска фотеља много неудобнија од председничке.

КИНА: Пекинг у 2008. неће само бити на светској позорници, већ ће и дословно бити светска позорница. У августу је наиме домаћин Олимпијских игара, где ће под интензивним рефлекторима глобалних медија бити сви резултати спектакуларног раста кинеске економије и пратеће модернизације (у току су завршни радови на највећој ваздушној луци света, већ су изникли нови елегантни облакодери, космополитски пословни центри и модерни стадиони). Биће то прилика и да њено једнопартијско руководство важност земље и престиж њених управљача покаже и сопственом народу. И свет и Кинези ће сигурно бити импресионирани, што гарантује и околност да је за обликовање главних церемонија, отварања и затварања Олимпијаде, ангажован и холивудски маг Стивен Спилберг.

ЕВРОПСКА УНИЈА у Нову годину улази спокојнија негу што је била на почетку старе: улази са завршеним главним послом, пошто је контроверзни устав замењен за нијансу мање амбициозним Уговором, па ће 2008. протећи у знаку његове тихе ратификације.

Пре тога, у првим месецима, треба да се преброди деликатно искушење које опет долази с Балкана. Реч је о питању за које смо животно заинтересовани – статусу Косова. Сценарио је, додуше, већ разрађен: прво једнострано проглашавање независности у Приштини, а потом признање тог чина, прво од Америке, а затим и од кључних европских сила, Француске, Британије, Немачке... Али то неће бити идилично сагласје свих 27 чланица, од којих су неке сасвим искрено и разложно забринуте због дугорочних последица овог преседана, пре свега по њихове мањине. На тешком послу проналажења и утврђивања заједничке позиције, која би оставила и ЕУ ситу и Балкан (Србију) на броју, биће задужена Словенија, која је у првих шест месеци 2008. у улози председавајућег, па тиме и спољнополитичког координатора. Да ли је и колико за то способна њена дипломатија, остаје нам да се уверимо.

БЛИСКИ ИСТОК: Главна дилема у овом хроничном жаришту криза јесте да ли ће се обистинити замисао да 2008. буде последња шанса да се развеже (или пресече) главни регионални чвор и институционализује палестинско-израелски мир.

То је свакако било лакше планирати него реализовати: за блискоисточни мир је било и повољнијих услова од оних које доноси 2008. година. Палестинци су се у међувремену безнадежно поделили на прагматични Фатах и радикални Хамас, не само политички, већ и територијално (први су на Западној обали, други у Гази), па се лако може догодити да мир неће имати ко да потпише. Ни Израел, са друге стране, није одавно имао слабије лидере. У 2008. јеврејска држава ће свечано прославити 60. годишњицу постојања, у сенци чињенице да јој још много суседа не признаје право на постојање.

Али у помоћ миру притичу демографске реалности: већ у 2008. биће приближно изједначен број Арапа и Јевреја на територији некадашње Палестине (Газа, Западна обала и сам Израел), док би Јевреји у мањински положај доспели већ после 2010. године. Отуда болан избор и тешка принуда да се територије, макар оне биле и библијске, замене за мир. Мир који би смирио сам епицентар блискоисточне кризе, обесмислио радикализам Ирана, припитомио Сирију, омогућио политичко стабилизовање Ирака и штошта још...

АЗИЈА: Континент који је већ деценијама више у економским него политичким вестима, у 2008. би могао да буде више повод за ове друге. Предстоје, по свој прилици, изборна изјашњавања у неколико важних земаља. У Јапану, на пример, где у изгледу није никакав спектакуларни заокрет, затим у Индији, где хинду националисти стичу све више самопоуздања... Али, са највише пажње – и највећим стрепњама – очекује се изборно изјашњавање у Пакистану, заказано за средину јануара – ако га буде.

Муслиманска нација са 160 милиона душа, наоружана са стотинак атомских бомби, у непосредном суседству кризе (Авганистан), заражена вирусом исламског екстремизма, са деловима територије која је већ "талибанизована", биће на судбоносним искушењима.

ЗДРАВЉЕ ПЛАНЕТЕ: И у години која предстоји бићемо заокупљени енергијом – хронично скупом нафтом с једне, и неопходношћу да се њој и угљу ("фосилним горивима") што пре нађе еколошки подобнија замена.

Зависност од нафте остаје, па ће и 2008. донети наставак утакмице за новим изворима, на до јуче неочекиваним местима: трка да се експлоатише дно испод (све тањег) леда Северног пола већ је почела, о чему сведочи руска застава од платине пободена на дну његовог приобаља.

Али, ако је 2007. била година коначне истине о томе да је глобално загревање изазвано индустријским активностима суштинска претња опстанку цивилизације, 2008. ће бити година тешких преговора како да се та претња умањи. Преговори ће се продужити и кроз целу 2009, уз жестока сукобљавања појединачних интереса и претпостављеног општег добра, благостања данашњих генерација на рачун сутрашњих, па све до тога ко ће да плаћа цех – да ли они који су га већ направили (Америка и индустријски Запад), или они који га тек праве (Кина и Индија)...