Струја из фекалија, европски хит

Љубљана – Немшчак је један од најгушће насељених крајева у Словенији. Мештана заправо и нема много, али зато ту живи неколико десетина хиљада свиња. Немшчаку, међутим, не би било тешко да испуни жељу председника словеначке владе Јанеза Јанше да Словенија "убрзо постане светионик Европе", наравно, ако премијеру не би засметало то што се струја која би могла да покрене тај футуристички државни пројекат производи, буквално, из свињских фекалија. У Словенији је већ неколико фарми које се баве сточарством или узгојем живине развило систем за производњу биоплина, а Немшчак, сеоце забачено у североисточном делу државе, близу реке Муре, постаје првак откако је ту почела да ради једна од највећих биоплинара у Европи која за производњу струје употребљава и биолошке (месне) отпатке. Од 250 кубика најразличитијег ђубрета, колико се дневно преради у Немшчаку, годишње се произведе 10 гигават-сати струје, што је довољно за око 3.000 домаћинстава. Једини отпад који биоплинара ствара јесте квалитетно ђубриво, а "рециклира" се и вода која хлади генераторе – она греје фарме, што је знатна уштеда у односу на лож-уље, чија је потрошња на фарми била чак 600 хиљада литара годишње.

Посебна корист од овакве производње електрике је то што нема штетних емисија гасова јер се процес одвија у коморама у којима најважнији део посла "одраде" милиони бактерија. За производњу биоплина може се искористити и "кукурузна силажа", којом се храни стока, а размишља се и о експерименту са сагоревањем траве, које има у изобиљу око канала уз Муру. Укратко, плинара решава неколико еколошких проблема истовремено. Најважније је да више нема пречишћавања смећа са фарме свиња, што је донедавно био нерационалан посао, јер је справа за пречишћавање фекалија скупа, обашка што је фарма све отпатке од меса морала да вози на спаљивање у фабрику "Кото". И кад су фармери сабрали издатке и профит, рачуница је лансирала идеалну идеју – зашто не производити "зелену енергију", чиме уједно решавају проблем отровних и опасних отпадака из месне индустрије.

Да подсетимо, отпаци од меса су се млели у "коштано брашно", а оно се додавало у животињску исхрану. Природа се брзо осветила, а када је откривена болест "лудих крава", "коштано брашно" је забрањено у Словенији средином деведесетих година прошлог века. Месно-прерађивачкој индустрији и фармама остало је да реше дилему – куд са органским ђубретом. Спас је пронађен у термоелектрани Шоштањ, која је преузела посао спаљивања захваљујући посебној надокнади коју плаћа држава.

Централе на биогас све те проблеме укидају. Животињски отпаци су такође у функцији производње гаса који производи струју, а корисна је и смеса која на крају процеса остане у "гасним електранама" – то је поменуто одлично ђубриво; за разлику од текућег ђубрива, ово је висококонцентрисано, лако га је складиштити и транспортовати. Да све буде још боље, сада фарма свиња, која је уједно електрана на биогас, добија од државе надокнаду за уништавање отпадака од меса, коју би администрација иначе била дужна да исплати термоелектрани Шоштањ.

Производња струје из измета и других отпадака није једноставна. Прво, треба набавити софистицирану опрему. Најскупљи део је стерилизатор који кошта од 35 до 40 одсто вредности електране. Све "месно" ђубре се после обраде у млину (може да самеље и целу свињу) шаље у стерилизатор где се 20 минута стерилизира под притиском од 103 бара и на температури од 103 Целзијусова степена. Настане маса која се хлади у посебним базенима и помеша са мешавином кукуруза и измета, после чега се "гориво" препусти природи – у комори без светла и ваздуха развију се посебне анаеробне бактерије које у одсуству кисеоника смесу прераде у биогас који садржи око 70 одсто метана. Цевима га спроведу до генератора на гас, а остатак смесе процесом дехидрације претварају у суво органско гнојиво (годишње се произведе до 14.000 тона). Вода која претекне пречисти се у справи за чишћење. Производња биоплина из кукурузне силаже и животињских фекалија је једноставнија од производње гаса у коју су укључени месни отпаци.

Тренутна цена тако добијеног киловат-сата је око 1,2 евра, што је скупо, али се уз субвенције државе (20 одсто) исплати.

Занимљиво је да "зелени" пројекти, којима се све више окрећу газдинства не само због еколошке освешћености него и зато што штеде новац и енергију, уз то повезују државе и бришу границе. Словенија тако учествује у програму "Сепирап", који обезбеђује обновљиве изворе енергије, заједно са владама аустријских покрајина Штајерске и Корушке. Пројекту могу да се прикључе мала домаћинства, а рачуна се да свако сељачко газдинство са постројењем за биогас снаге 20 киловата може за годину дана, прерадом гнојнице, да уштеди око 1000 евра, а да све буде лакше, произвођачи постројења мањим фармама, по принципу "уради сам", испоручују систем монтиран у металне контејнере, потпуно спреман за употребу. И еко-струја је ту.