Мање чиновника, мањи трошак

Актуелни министар просвете Жарко Обрадовић ових дана је, упркос податку који је недавно јавно изнео Сајмон Греј, шеф београдске канцеларије Светске банке, да Србија има 11.000 одељења вишка, својим штићеницима поручио: отпуштања просветних радника неће бити.

На основу чега је Обрадовић дао тако чврсто обећање није јасно, али је познато да је Грејова тврдња утемељена на документу стручњака Светске банке који су се потрудили да покажу Србији да је могуће и са мање урадити више. Ма шта тврдио министар, није могуће да има вишка само разреда и школа, а да међу више од стотину хиљада просветара нема вишка учитеља, наставника и ваннаставног особља.

Мада је и лаицима јасно да је српски јавни сектор прегломазан и нефункционалан, да га треба реформисати и свести на подношљиву меру за привреду и грађане и учинити ефикаснијим, министри под чијим патронатом су, уз пензионе фондове, највећи потрошачи и најмногољудније државне службе то не признају. Осим Обрадовића, сличну тврдњу изнео је летос и министар здравља.

По њему, Србија „нема ни вишка здравствених установа, ни здравствених радника”.

А Светска банка, чак и да се покаже да Грејов податак није тачан, бар се потрудила да направи оно што српска држава није учинила – анализу. И не само то, Светска банка која годинама помаже и српско здравство и образовање, не само саветима, већ и новцем, могла би, као и други донатори, и овога пута да стручно помогне Србији да утврди што рационалнији систем јавних служби, али и финансијски – да се ослободи вишка запослених.

А „Политикина” рачуница је показала да би скраћивање платних спискова за само 50.000 од пола милиона јавних службеника, само за отпремнине, државу коштало и до 42 милијарде динара, не рачунајући додатне трошкове.

Јер, отпуштањем 50.000 јавних службеника, иако је интенција да управу напусте они са пет до 20 година радног стажа који би нешто могли да ураде са новцем који добију, готово половина би привремено поново била на државном терету. Око 25.000 њих би док се не снађе било на листи штићеника Националне службе за запошљавање.

Последња просечна бруто исплаћена месечна накнада за март износила је 23.436 динара. Ако би се само половина прекобројних јавних службеника задржала на списку незапослених, они би месечно коштали државу 585.900.000 динара. Истина, део тог износа вратио би се држави, односно фондовима социјалног осигурања, опорезивањем тих накнада.

(/slika2) (/slika3)

Међутим, дугорочно је боље прогутати тај трошак и обезбедити новац за његово покриће, него залагати се за реформе без промена. За разлику од поменутих министара, премијер је признао да је вишак јавних службеника велико оптерећење за јавне финансије и да би смањивање броја запослених у администрацији и јавним службама у склопу њихових реформи у коначном скору донело јефтинији, рационалнији и ефикаснији јавни сектор.

Колико би држава краткорочно и дугорочно изгубила, а колико добила отпуштањем прекобројних службеника тешко је израчунати без детаљне анализе, спискова вишкова, података колико је у ком органу или служби прекобројних, колику свако од њих има плату, радни стаж.

Међутим, вратимо се онима за које се плате исплаћују из буџета. У ребалансу овогодишњег државног трошковника предвиђени издаци за запослене, а реч је, према подацима Министарства финансија, о 232.092 службеника у државним органима, организацијама, образовању, Министарству унутрашњих послова и БИА, Министарству одбране, правосуђу и Управи за извршење кривичних санкција, култури и социјалној заштити, као и 33.559 војвођанских просветара и културњака којима се средства из републичког буџета преносе кроз трансфер Покрајини, обезбеђено је 180 милијарди динара – нешто више од петине буџета.

Уколико би се отпустило, рецимо, само 10.000 људи из републичких органа, организација и правосуђа и још 20.000 запослених у просвети и култури, годишња уштеда на њиховим платама била би 19.231.560.000 динара.

Просечно исплаћена бруто зарада у јуну, према подацима РЗС, у администрацији на свим нивоима, уључујући и правосуђе, била је 57.757 динара. Отпуштањем 10.000 републичких службеника и радника у правосуђу месечно би се уштедело 577.570.000 динара, односно на годишњем нивоу 6.930.840.000 динара. Месечни фонд за плате 20.000 просветара и културњака (просечно исплаћена бруто зарада у јуну је износила 51.253 динара) износи 1.015.060.000, а годишњи 12.300.720.000 динара.

Под претпоставком да се из локалне самоуправе, која плате прима из општинских и градских буџета и здравствених и социјалних радника који су махом на каси фонда здравства, отпусти још 20.000 запослених, јасно је да би за годину дана држава практично покрила укупан трошак за стимулативне отпремнине (550.000 по човеку и још 15.000 по години стажа), за 50.000 људи.

Истина, реч је о рачуници за бруто плате, па би држава у том случају изгубила на другом месту – 30 процената разлике између бруто и нето плата која се исплаћује из једне, али уплаћује у друге њене касе на име пореза и доприноса. Не би приходовала ни део новца који се привремено слива у социјални фонд од 10-процентног опорезивања зарада администрације која има плате веће од 40.000 динара.

Уколико и за годину и по, па и две, мањи издаци за плате покрију инвестицију у отпремнине, исплатило би се. Било би то чисто улагање у будућност. Као и сви трошкови сваке добро спроведене реформе.

Весна Јеличић