Умрети од рада

"Убијам се од рада" може да буде само метафора за оне који мисле да "изгарају" на послу, али и истински проблем. У овом случају национални. Нација је - Јапан.
Тамо су опет оживеле дебате о феномену "кароши" - "смрти од претераног рада". Ова реч је иначе 2002. и званично престала да буде само јапанска, пошто је увршћена у чувени Оксфорд речник енглеског језика.
Повод је пресуда Окружног суда у граду Нагоја, који је крајем прошлог месеца утврдио да је смрт 30-годишњег Кенићи Ућина, запосленог у "Тојоти" (у којој су пре тога радили и његов отац и његов деда), заиста "кароши", како је у својој тужби навела његова удовица. Ућино је преминуо 2002, на свом радном месту, у четири ујутру (званично је радио у првој смени). Пола године пре него што је издахнуо, радио је по 80 сати прековремено месечно.

Био је иначе менаџер задужен за контролу квалитета, што је подразумевало како праћење производне траке, тако и сталну обуку радника, писање извештаја... Прековремене сате при том није евидентирао - послодавци су их сматрали добровољним, па према томе неплаћеним. Суд је, међутим, пресудио да је то ипак био део његовог радног времена. Пресуда је постала извршна 14. децембра и влада је одлучила да је прихвати без жалбе. То значи да ће бити у обавези да удовици исплати одштету око 20.000 долара, док она коју ће морати да јој плати "Тојота" може да достигне и вредност од једног милиона.

Ипак, то је мала утеха - за госпођу Ућино и двоје деце која данас имају седам и девет година, као, уосталом, и за друге, многобројне жртве "карошија", које су, према званичним подацима, у порасту.

Феномен је иначе први пут идентификован још 1969, а званично признат тек 1987. Према подацима које је ове године саопштило јапанско министарство здравља, рада и социјалне заштите, у прошлој фискалној години (април 2006 - март 2007), "кароши" је погодио 355 радника - 147 међу њима је преминуло од срчаног или можданог удара - док су остали тешко оболели. У односу на претходну годину ове бројке су веће за 7,6 одсто.

О "карошију" је иначе навелико дебатовано и током "бум" година за јапанску економију, седамдесетих и осамдесетих. Деведесете и прве године овог века биле су године економских искушења, док се о опоравку говори тек однедавно. Али он је праћен (и плаћен) важним променама у односима послодаваца и запослених, што је феномен радног исцрпљивања, често и до смрти, поново актуелизовало.

Да би уштеделе на трошковима радне снаге, јапанске корпорације су почеле да у великој мери запошљавају хонорарну радну снагу, што им је доносило не само уштеду, него и флексибилност: ако пословна срећа крене низбрдо, лако је решити их се. Други феномен - "доживотно запослење" по којем је Јапан такође познат - односио се и иначе само на један број највећих и најпознатијих производних перјаница земље, али и он је последњих година на озбиљним искушењима.

Кад су почели да пристижу хонорарци, стално запослени су то доживели као принуду да се још више доказују. Према подацима "Шукан економиста", у 2005. у целој земљи је било запослено чак 12,66 милиона хонорараца, према 8,96 милиона у 1995. Пошто њима, наравно, нису могли да буду поверени баш сви послови, додатни терет су морали да преузму "стални".

Према статистици поменутог министарства, Јапанци су прошле године у просеку на послу провели 2.041 сат - 13 више негу у 2005. Преко 60 сати недељно радио је, како наводи извештај министарства, сваки трећи запослени.

Приближан број званичних радних сати имају још само Американци, док европски радници ипак уживају адекватнији однос између слободног и радног времена: Немци, чији је култ "арбајта" такође познат, тако на послу проводе само 1.440 сати годишње.

Пресуда којом је смрт менаџера "Тојоте" озваничена као "кароши" није случајна: највећи јапански произвођач аутомобила који ове године планира да постане и светски број један није баш место у којем је рад уживање. "Тојота" је између 1991. и 2005. производњу повећала са 3,15 на 3,86 милиона возила, смањивши у истом периоду број радника у погонима са 75.266 на 65.798 - број аутомобила по раднику порастао је са 41,9 на 58,7.

Овакво повећавање продуктивности није могло да се оствари без додатног изгарања на послу у правом смислу речи - ни без нових дебата о радној етици нације и "карошију" као њеном "колатералном" резултату.