Нова визија старости

Комшију Вилија, иако је већ у поодмаклим годинама, никако не напуштају младалачке страсти – сакупљање плоча, буџење и препродавање мотора и кола, спортско клађење и бесконачне расправе о политици.

Вили је Данац, али та чињеница много мање утиче на његов карактер од неизбрисивих трагова генерацијске припадности. Типичан је бејби-бумер. Опседнут је собом, има изузетно повећана животна очекивања, сматра да је још много шта остало да уради у будућности, и са презиром одбацује могућност да се икад постави у улогу пензионера.

Како је то Дејвид Кравит прошле године, у хит књизи под насловом „Нови стар(ц)и” или „Како бумери све мењају... поново“, констатовао, они не само да не показују намеру да се полако склањају са друштвене позорнице, већ, напротив, постају социјално све активнији. По Кравиту, они су данас озбиљна циљна група у индустрији забаве, док се понуде у области здравствених, велнес и туристичких услуга, као и тржиште некретнина, аутомобила и кућне технологије, у великој мери по њима образују.

Бумери се на сцену враћају као Зумери (добијајући име по канадском Зумер магазину, посвећеном квалитету њиховог новог живота). Након Генерације Икс, која је именована по Копландовом роману и Фуселовој социолошкој студији, те, потом, Генерације Ипсилон, коју су, аналогно претходној, именовали Штраус и Хов у књизи о америчкој будућности до 2069. године, они претендују да заузму позиције Генерације З.

Комшију Вилија затичемо као наратора и ди-џеја у раду Гите Вилесен, на изложби под називом Golden Agers and Silver Surfers,(кустоси Кристоф Досфалд и Сабина Шашл), у Кунстхаус Базеланд (Швајцарска) која својим, у оригиналу енглеским називом, уз златно доба људског живота поставља Сребрног летача, као до краја идеализовану форму приказа калифорнификације телесног изгледа и ставова о животу.

У том контексту Вили се управо својим енергизмом и појачаном индивидуалношћу утапа у генерацијски клише. На изложби затичемо и Екехарда Валата, као протагонисту видео рада Мануела Графа, како страшћу једнакој оној коју Вили (док нам пушта своју омиљену музику) улаже у причу о неких пет-шест стотина аутомобила које је до сада средио, тјунирао и продао или трампио, реконструише теорију скоковите еволуције или испрекидане равнотеже развоја људске врсте, по Оту Хајнриху Шиндеволфу.

(/slika2)Иако је садржај Екехардове приче бизаран, и делује пре на машту него на разум, њена основна теза је и јасна и разумљива – време креће у два смера, а људска раса се подмлађује. Сви ми, па и његова генерација, стога, протоком времена постајемо све млађи, завршава он, док се у позадини појачава песма групе Колдплеј под називом „Враћам се на почетак”.

Готово идентична монолошка структура исказа, и инсистирање на животној виталности која побеђује године и негира ток времена, одликује и приче пет добростојећих жена у годинама, које, у видео раду Јулике Руделијус, позирајући поред својих приватних базена или шетајући се кроз баште својих вила, расправљају о темама као што су лепота, старење и естетске операције.

„Унутрашња лепота је то што је најважније“, каже једна од њих, „мада се она осликава у нечијем физичком изгледу.” Као и Екехард и Вили, оне демонстрирају оперативност једног генерацијског кода у мишљењу, говору и понашању, који у потпуности преобликује наше поимање трећег животног доба, и то на врло радикалан начин.

То је прва генерација која не пристаје на старост. Мик Џегер, Дејвид Боуви, или Иги Поп, на пример, не уклапају се баш у слику старца како се она конвенционално представљала до њихове генерације, а заправо су већ тих година да би се могли назвати старцима.

Изложба на којој су ови радови, уз низ других, постављени, има и поднаслов, који је у знатно већој мери дескриптиван од наслова. Слободан превод са немачке верзије био би „савремене слике старости као другости“, а са енглеске „старост и старење у савременој уметности“. Ни један рад на њој није документаристички, у жанровском смислу. Свака слика старости и старења је конструисана или преобликована.

Од радова на овој изложби, то најпластичније демонстрирају фотографије Миве Јанаги, из серије под називом Моје бабе. На тим фото-радовима су представљени начини на који неки млади људи виде себе као бабе, педесет година након тренутка у коме заједно са уметницом реализују дату фотографију. Међу њима су углавном девојке, али не искључиво.

Ерико, која је у раду приказана како надгробну плочу на којој је урезано њено име и година рођења (1971) користи као модну писту, јесте, на пример, мушкарац, али са алтер егом манекенке која на тој писти истрајава већ педесет година. Бити баба, и бити поносан на то, у тексту урезаном на ту исту надгробну плочу, представљено је као чин „прекорачивања свих граница – пола, животног доба и националности“, с тим да се у томе мора бити фасцинантно леп, јер, како стоји у наставку текста на надгробној плочи, „лепота гарантује најелегантнију бесмртност“.

(/slika3)Додуше, нису све визије старости у том раду баш толико кемп, али су и остале једнако свесне чињенице да слика старости није просто дата нама на усвајање, већ је отворена за уписивање било какве фантазије. Тако Шизука, уз реализациону помоћ уметнице, и коришћење и сценске маске и фото шопа, (као и код Ерико) себе представља као старицу која обликује разне телесне фрагменте, и чак једно већ готово цело тело, уз текст „образоваћу ткиво свог новог тела својим сопственим рукама“. У ствари, свака баба Миве Јанаги измиче стандардној слици бабе.

Испод свих ових наноса фикције, комбиноване са елементима стварности, ипак можемо назрети и неке чињенице демографског карактера.

„Право пред нама је ледени брег“, писао је Петер Петерсон још пре десет година, „а зове се глобално старење и прети да велике силе доведе до банкрота“.

У књизи под ироничним и провокативним називом „Сива/Седа Зора“(Gray Dawn) који се поиграва са референцама на називе популарних филмова са елементима параноје, као Црвена Зора и Зора живих мртваца, показао је да се некадашњи бејби-бум претвара и баба-бум, који не само да поново драстично мења старосну структуру становништва, већ и западну економију.

Параноисали ми око тога или не, чињеница је да ће, на пример, по актуелним подацима са сајта Светске банке, у години 2025. просечна старост Словенаца бити 47.4 година (за Србију, наравно, нема ту још никаквих података). Дакле, сви старимо, али смо у односу на просек сви све млађи. Уметници нам свакако могу помоћи да се адаптирамо на те нове видове подмлађивања.