Апостоли глуме

Првак Југословенског драмског позоришта глумац Гојко Шантић у најновијој књизи „Апостоли глуме” (издавач „Драганић“, 2009) објавио је дванаест литерарних портрета великана нашег глумишта, са којима је и сам годинама бивао на сцени. Временски, ова књига обухвата период од пола века и, како је у поговору написао Слободан Ракитић, ово дело је и нека врста Шантићеве духовне аутобиографије. Гојко Шантић пише о Миливоју Живановићу, Марији Црнобори, Љубиши Јовановићу, Љиљани Крстић, Милану Ајвазу, Рахели Ферари, Бранку Плеши, Стеви Жигону, Љуби Тадићу, Радмили Андрић, Милошу Жутићу и Мирјани Вукојчић. Преносимо делове есеја о глумцима из ове Шантићеве књиге.

Марија Црнобори

Црно борје

…Све је у спајању и уланчавању. Одувек смо оно што јесмо. Огледајмо се, дакле, у првобитној светлости а пронађимо се у времену у коме живимо. Кренимо у залеђе речи, у тишину где је проницање природно стање. Можда ћемо у тој потрази открити свеукупност природе. Упутимо се за великанима духа. Они су, подсећа нас Марија, „били генији који су осјетили страхотну везу са морем, земљом, грожђем, маслином и сунцем у њима и изван њих – и нестали, отишли, а дјело оставили да траје вјековима да их нико не стигне и престигне”.

Док је бранила њихову мудрост на сцени, ниједан сувишан покрет и ниједна сувишна мисао нису одвлачили пажњу од суштине изговореног. Њено стојиште је било укотвљено као и њен брод. Тело је само наговештавало побуну. Добијало је форму складне, очврсле и узвишене скулптурности. Тек када би заћутала и утонула у тишину, руке су јој доигравале заосталу мисао. Отварала је дланове ка гледалишту као да се брани и тражи предах. Подизала је леву руку и спољним, повијеним делом шаке, као благим упијачем, дотицала орошено чело. Дотицала је и проверавала меру сагоревања. Затварала је очи и гасила свој природни поглед. Истрајавала је у слепом ослушкивању. Присећала се Хомерове тамне видовитости. До потпуног предавања сну…

Стево Жигон

Парадокс

…Апсурд, парадокс, контроверзност, амбивалентност – све у изукрштаним, непомирљивим стањима и осећањима, у неспојивостима особина које је Жигон својом глумачком енергијом на зачуђујући начин мирио и допуњавао. Био је у свему томе доследан и веран своме темпераменту. Што је била дубља радозналост и запитаност, очи су биле отвореније а слух буднији.

(/slika2)Велики глумац и велики редитељ, Жигон је често био и полемичар који се борио за високе идеале у позоришној уметности. Веровао је да мала чуда на сцени откривају велике тајне у гледалишту.

Његов Јаго са Ловријенца је право чудо игре „из контре”. Проговорио је из доколице. Из осећања празнине, залудности и изгубљености. Олако и узгредно. Он више наговештава него што тврди. Површан и незаинтересован за то што би да саопшти. Неупућен у природу сопствене интриге. Када га Отело притера уза зид дубровачке тврђаве, тражећи да појасни оно због чега околиши, он се широко раширених руку, као разапет на крсту, сав претвара у мученика. И тада, у изнудици, кроз изненадни и болни излив саосећања, он своју паклену интригу, оштрим глумачким резом, претвара у одано пријатељство. Присваја за себе Отелову рањивост, упија је и приноси кроз крик као сопствену жртву. Жигоновски, парадоксално и неухватљиво…

Радмила Андрић

Побећи од утиска

…Њена Бланша, из представе „Трамвај звани жеља” Тенесија Вилијамса, брише границу између онога што јој се догађа и онога што умишља. Док вапи за светлошћу, она се повлачи у мрак. Памтимо: крхко тело, дуге узнемирене и дрхтаве руке у чијим се покретима открива наилажење и опадање Бланшине рањене сензибилности. Памтимо: префињеност којом се брани од средине у којој се обрела, бежање од саме себе и своје потиснуте прошлости, оно болно трептање и скривање од потпуне скрајнутости. Док је затварала очи, страх и терет су лежали на њеним капцима. После испуњене тишине она би, блага, смотрена и тиха, отварала очи и зурила у празнину свог измученог бића. Све је у тој тишини било тако животно, а тако бестелесно, мекано и недохватљиво. Богата и изнијансирана креација без иједног сувишног детаља.

(/slika3)Била је права радост гледати Радмилину цвећарку Елизу у Шоовом „Пигмалиону”. Често сам улазио у салу да одгледам антологијску сцену чајанке у којој Елиза показује како је култивисала свој улични говор и овладала узорним језиком. Колико је само шарма, шеретлука и љупкости у том дамском маниру, колико хуморних нијанси и доскочица у Елизиној говорној афектацији, у том „пеглању” језика и нападно упеваним вокалима и акценатским дужинама. И колико урнебесног смеха у гледалишту када се цео тај труд неочекивано распрши у неартикулисаном узвику који, како каже професор Хигинс, „касапи и срамоти енглески језик”…. Одраз те Радмилине надахнуте игре пратили смо на запањеном и уздржаном лицу гђе Хигинс, коју је духовито и супериорно играла Рахаела Ферари. Био је то празник глумачке уметности. Сцена доигравања и надигравања две велике глумице

Милош Жутић

Све има своје име

…Испод снажног и исклесаног чела продирао је искрен поглед постојаног и трајног пријатеља. Улицом је корачао одмереним, уједначеним кораком. Прав и затегнут као струна. Као да је удахнуо свеукупност духовности да би лако и сигурно надрастао вреву свакодневице.

То умирено и складно тело на сцени је постојало гипко, покретно и савитљиво. Падао је и лепио се за сцену као да је у води. Муњевитим скоковима мењао ритам и овладавао простором. Из природне опуштености правио предмете и бравурозна салта. Радио је лако и мекано и изазивао френетичне аплаузе. Усклађивао је оно што је неускладиво. Био је глумац који је поштовао традицију, али није био традиционалиста. Господарио је сценом, а био одани слуга колективне игре. Сви његови прохтеви у позоришту били су прохтеви пред самим собом. Када се опирао површности и неукусу, радио је то са неком племенитом одмереношћу.

Постидео би својом мером све што не приличи суштини глуме. Све има своје место. И све има своје име – говорио је Миша.

И Мишине незаборавне улоге имају своја имена: Месар Нича, Парон Фурте, Бег Пинторовић, Доктор Дорн, Шарл Бовари, Дантон; Жорж Питу, Василије Шопаловић, Шербулић, Медаковић, Придаман, Жеронт и Малволио. Њихов творац Милош Жутић, глумац, човек и пријатељ за сва времена, има своје трајно име у историји српског глумишта. И у колективном памћењу његове глумачке сабраће.

Мирјана Вукојчић

Мали ритуали

…Њена Олга из Предићеве „Голготе” у тренутку док се одлучује на самоубиство, благим и меканим покретом ногу изува ципеле. Побожно и стрпљиво их приљубљује једну уз другу и поравнава их као дете које одлаже своје играчке пре спавања.

Затвара дланове у песнице као да истискује последњу кап живота са згрченог длана. Затим отвара дланове да би дунула у њих као у празну шкољку. Као да је послала неку скривену, само њој знану поруку у простор? Или се заклела на вечно ћутање?

А онда би, за тренутак, погледала изнад себе и, онако босонога, напустила сцену. Невелика растом, Вукојчићева је у том немом изласку израстала у велику, трагичну хероину. Публика је без даха гледала у њене скрајнуте ципеле и са гашењем светла награђивала је аплаузом. Секанина Офелија је прва и једина Офелија која трудна одлази у лудило. Мекана и ломна као папрат коју расипа око себе уместо цвећа, она се у сцени „завртке” са Хорацијем, на косини велике висеће плоче, у силовитим замасима и врћењима, у снажним вртлозима тела

и муњевитим избачајима, зауставља на самој ивици плоче. Ту, у наглој и потпуној обамрлости, симулира час лутку, час мртву девојку, и тако замукла и скамењена као каква претећа скулптура, приноси своју жртву Шекспиру. У тој сцени, у тој скамењености, све мора да се врати унутрашњој спрези позоришта и Секаниног „наслеђеног живота”.